Зенит

шали перје царском двоглавом орлу, све то, приказале су стране новине под етикетом фамозног славенског мистицизма. Оне продужавају, да нам причају историју ортодоксног духа онога народа, који je са леном радозналошћу и пљуцкањем извадио утробу реликвијама. Достојевски би, тобоже, требао да буде вођ кроз руску душу, a заборавља ce, да je постао неразумљив новој генерацији. Овај приказ нећу да испуним са набрајањем имена, која неби била од никаквог нарочитог значаја. Радије ћу да будем непотпун, макар и генерализовао... али почињем са стањем и улогом књижевности y Русији. Она никако не личи на западни свет. У првом моменту изгледа, да je место, које она заузима, сасвим ограничено. He треба заборавити, да je добра половина. наших људи неписмена и да скоро 75% не може да ce служи књигом, јер има да роди мечку док одгонетне писма својих poiana. Да ce штампа роман y двадесет или двадесетипет хиљада примерака, редак je случај. Док y Француској има три или четири чисто књижевне новине, дотле не само да их ми уопште немамо, него ми немамо нити једног часописа, који би био чисто књижеван. Романи, приповетке и стихови губе ce y гомили шифри, техничких и економских израза, који сачињавају карактеристику народног живота, nonno je тај народ проживео грозницу тифуса. Ако je y Француској сваки гимназиста способан, да напише роман вредан Гонкурове награде, напротив, може ce код нас y списима најбољих писаца приметити детињска неспретност и помањкање традиције. Нарочито има много потешкоћа сасвим спољне природе, на којима уопште немогу и није вредно да ce зауставим. Али целокупност нашег књижевног стања није условљена само својом привидном слабошћу, nero и својом истинском јакошћу. Све до наших дана, код нас je књижевност остала она врста ђаволског средства, помоћу кога сељачки врач натера бесну краву, да опет мирно вуче. Другим речима, реч остаје акција. Сећам ce, како су 1920. године дошли y просторије Синдиката Песника изасланици једног војног пука, који je требао да оде y фронт. Молили су по некоје од песника, да им за опроштај рецитују своје стихове. Треба имати на уму, да су сви позвани песници били писци авангарде, као што их ми зовемо. То значи исто као кад би y Француској војници позвали једног Делтеја или једног Арагона. И гле, нису јувелирски дућани него књижевне вечери, које треба чувати великим од едима милиције. Кад сам прошле године држао предавања y разним варошима Русије, ни једно од њих није прошло без крика: помоћ рањеницима! To je најмање књижеван успех. Често сам видео младиће, који су ми прилазили и дуго стискали руку, стављајући ми питања, ништа мање nero о вечним проблемима: што je истина? Почели су: Ви, који сте написали... следи библиогра-

година VI ЗЕНИТ број 39