Зенит

родили. A такав један млади старкеља y књижевности je „уважени“ писац Милан Кашанин, чија књига врви од т.зв. општих места „стила“ и „садржаја“. Према „Летопису Матице Српске“, њега je дочекао „Српски Књижевни Гласник“ као „озебао сунца‘‘ њега, са свом његовом ћоравом душом, са свом његовом неписмесношћу, са свом његовом паланачком „идеологијом“. Свака тица своме јату лети! Тај млади човек, који ce одлучио да пише књиге, почео je још као студент универзитета „улазити y књижевност“ као ехо, за увек покојног Јована Скерлића. Почео je као „критичар“ и волео да „одреди место“ појединим писцима. Очигледно није био задовољан са својом славом хроничара и књижевног гардеробијера. Као и сви „хроничари“, и њему je ваљда било јасно, да би он све боље написао него они песници и писци које je узалуд читао. И тако, једног дана, дође му жеља пуста, да ce и о његовим „делима“ пишу „студије“ и прикази. Ha срећу своју, он je све то доиста доживео. У цвету своје младости! Сада може спокојно да умре као завршена папазјанија наше књижевности, рода приповедачког као познат писац и сарадник „С. К. Г.“ (ова слова могла би да значе Сриски Криумчарски Гласник!), који ће y нашој књижевности несумњиво оставити траг једног мрава. Значај Милана Кашанина y нашој поратној књижевности je знатно мањи, значаја Toшe Свирчевића, сталног сарадника „Звона“, Прва приповест y књизи, „ јутрења и Бдења“, симболичан je и злослутан за књижевну каријеру њенога писца. Замислите: књига почиње са приповетком „Мрав“ a свршава са приповетком „Немоћ“. Трновит пут je јасно означен; између мрава и немоћи распет je Милан Кашанин, који заудара од признања и празнине. Зато, на његовим плећима и почива приповедачка „снага“ С. К. Г. y часопису слава књижевност страда на плећима мрава из Новога Сада... Укратко; Милан Кашании je најновији фотограф y нашој књижевности „брзи фотограф“ из предграђа и мале паланке, која je тако снажно инспирисала његов „као сунца озебао“ таленат. Он y својим приповеткама уме тачно да изброји „у димњаку осамнаест шунки, y хамбару сто врећа жита“. Зато, нема збора, требало je, да je тај дубокоумни писац, о државном трошку проводио толике дане и године y Паризу, на студијама. Између корица „Јутрења и Бдења“ зјапи једна велељепна празнина, (Књига би ce могла звати „Стипендије и Хонорари“). Између редова, између општих речи и општих фраза дречи одсуство талента a клица креативно- уметничке снаге, код овог промашеног писца, уопште ce не појављује. Прочитајте само једну страну Пољанскога или Микца, па ће те пљунути на целу ову књигу празне сламе и празне славе. У вези са овом књигом, само једно питање : зар je за књижев-

année VI ZENIT numéro 39