Зенит

„Плес над празнином“, преваљен je напоран пут, одважан и јуначки. Признајемо, тешко je савладати своју младост и одупрети ce свим стоногим лажима и свима општим површинама умне и културне заосталости. Сви трагови песниковог пута још нису уништени, али песник je успео да савлада најтеже и највеће тешкоће: да ce прилично ослободи литерарног галиматијаса. Поповићева прва збирка стихова пуна je литературе и препуна „поетичне“ патетичности. Зато je далеко од живота, далеко од уметности и еклектична. Она je одбијала и ми нисмо могли о њој, да кажемо ни једну добру реч. Али зато, за нас није ништа пријатније, него моћи радовати ce једном успеху и напорима једног младог песника, па макар он и не био официјелни зенитиста. За нас су од прворедне важности дела и оно људско што та дела y себи носи. To je отворено признање. Јок! Нисмо ми никаква котерија, како се то злобно подмеће, да бисмо одрицали плодове наших напора и тежња код оних песника, који ce клоне оминозног имена зенитизма и који не суделују y активној борби са нама. Поезија Јована Поповића, ова поезија из књиге „Плес над празнином“ значи леп успех и треба песнику одати признање. И y овој књизи нашла би ce још по која јабука из старих рајских грехова. Али ван сумње je, да je књига „Плес над празнином“ сва y знаку нове поезије зенитизма и његове новотворне школе. „Нисмо ни ми y будале сипали слане стихове“ како то вели Пољански. A што ce тиче песничког „Оправдања" које je штампано као предговор овој књизи, ми можемо само да ce жалимо на нелојалност и Јована Поповића, који поред толике непатворене своје искрености хотимично заборавља, да спомене име оног магичног ужета на коме успешно игра и овај играч магично име зенитизма? Али зато наш драги песник не заборавља целе фризиране реченице наших и туђих репова. Да нису и за Поповића важнији репови од глава!? Зашто најзад бити толико и нападно нелојалан! Правити варијације на рачун наше средине, као напр. „Обукла je фрак, али je смрдљиве обојке и прљаво рубље задржала“. Сличну нелојалност, која би ce могла класификовати и мало оштрије, починио je и Милан Грол, y Скупштини, избацивши шлагворт „Цилиндер на опанак“. Међутим пре свих, ту констатацију изразио je Љубомир Мицић, y свом чланку „Хвала ти Србијо лепа“ овим речима: „Ти не видиш Србијо, колико су те извргли руглу твоји јахачи и твоји музари. Погледај ce y наше огледало! Гледај! СТАВИЛИ СУ ТИ ЦИЛИНДАР HA ГЛАВУ A НИСУ ТИ СКИНУЛИ ОПАНКЕ СА НОГУ“. Да не спомињемо ништа друго. Зашто најзад толики млади песници, који зенитизму дугују многу благодарност зашто заударају по људском кукавичлуку и кокетерији са признањем оне пропале стране?

année VI ZENIT numéro 4G