Зенит

јавнога морала“ и да би га требало такође оптужити зато, јер вели: „Ја сам Господ. Немој скврнути кћери своје пушаојућн да ce . УРВА , да ce не би. земља ПРО . УРВАЛА и напунила ce безакоњем. (Трећа књига Мојсијева. Гл. 19.20). Да ли му je познато, да готово свака посланица апостола Павла грми речима: .урва, .урварство, .урвање? Да ли му je познато да Свето Писмо садржи и ову свету причу, коју ћу y целости прочитати. (Прва књига Мојсијева. Гл. 38.) *) Све дотле, док ово благо ужива пуну и необуздану слободу, ја поносећи ce својом чистотом и невиношћу моје поеме не могу да верујем да je заштитнику јавнога морала доиста стало до морала, јер он то није показао тамо где би то врло нужно требало. Ако сам ја кривац онда je кривац и бог, ако моја поема „тешко вређа јавни морал“, онда то исто чини и Свето Писмо, које такође треба забранити. Пред законом једнак je песник и бог. Наша нова историја може да забележи златним словима овај мој случај, пошто je y моје знање ово први пут, y историји наше књижевности и културе, да ce један песник изводи пред суд ради своје поезије. Парадоксално je да ce баш ја налазим под таквом оптужбом, чији целокупан књижеван рад сведочи сасвим противно и оцртава најјаснију борбу против нељудског и дегенерисаног, y области духа и душе, y области уметности, y области свих духовних манифестација. Убеђен сам, да ни сам законодавац није имао на уму да би поезију или коју другу грану уметности препустио цензури полицијских писара за које ce тврди, да их y Београду од 90 има само 5 са факултетском спремом. Закон о штампи не обухвата уметност односно поезију, пошто je и законодавац претпоставио ваљда, да уметност није никада била својина гомиле. И јасно je то речено: закон о штампи a не закон о уметности или књижевности. Појам штампе je тачно одређен и држим да то није потребно опширно разлагати. Моја поема повучена je y блато и а«о je њена мисао чиста и ако je њен дух светао као ореол величанствене патње, коју je српски народ преживео, али после које ce још није освестио ни пробудио. И баш ми нови песници, који увек идемо пред временом, зато и јесмо овде да први скинемо лажне маске са образина наше савремене епохе. Ево, ја и пред вама скидам једну од многобројних : y провалију патње и земаљског пакла на Балкану, на онај чувени крст пo имену Албанија разапела нас je Европа! To треба да ce спозна. To треба да ce наглашава. Али сем тога, и наше личне патње y светскоме рату, које су ce кретале између смрти и лудила и оне су основ наших огорчења, наших бујности, наших необузданих крикова. После свега тога, немогуће je да ми певамо свилене сонете, немогуће je да ми проповедамо салонску естетику. За сва наша понижења и страдања ја оптужујем Европу и мрзим je ту *) С обзиром на полицију, ову пикантну причу не можемо прештампати Уред

année VI

numéro 41

9