Зенит

надувену жабу крастачу, ту одвратну .урву Европу. У стању такве свести и обогаћен таквим спознањима, ја сам y својој поеми нашао израза y облику огорчених протеста и крикова, Чемерна истина: горак je плод цивилизације на балканском континенту, која стоји као увертира пред мојом поемом не може да буде „тешка повреда јавнога морала“. Јер та обожавана Европа живела je од мрака y који нас je столећима гурала, као телесну стражу балканског робља за одбрану од Истока, кога je морално и материјално опљачкала. И даље борићу ce против такве антиљудске цивилизације и културе која почива на обмани и лажи, која почива на костима нас добрих и чистих варвара. Борићу ce, било поезијом, било живом речи па макар још дуго живео за подсмех мојих савременика, макар ce и даље буде бацало блатом на мене. Ја знам да сам y очима опаког јавног мишлења црњи од свих ђавола и луђи чак од самог себе. Али не дам ce збунити. „Пса лају каравана пролази“, како ми je једном писао један одличан француски песник, мој бивши пријатељ и одушевљени присташа зенитизма. Господо судије! На крају овог мог објашњења, које je no мом схватању важније од ичег другог, да би ce стекло једно слободно убеђење, дозволите да завршим једном сликовитом истином : Ми сви знамо анатомију људи, али сви незнају анатомију једне поеме. Ту има аналогије јасне и очигледно. Дакле: постоји анатомија сваког организма па и његова биологија, Постоји анатомија и биологија сваког уметничког дела. Постоји анатомија и архитектура, постоји недељива целина моје поеме. У питању je, дали моја поема као целина може да повреди „јавни морал“. На основу тога, извешћу једно упоређење. Напр. иде улицом полицајац коме je досадило да хвата коцкаре и провалнике. Сети ce нешто јавнога морала и лекарске праксе. У то наиђе човек о коме нико не говори добро. Само зло и пакосно. Само увредљиво и презриво. И y новинама je било тако. Многобројни памфлети објављивани су против њега и његовог покрета. И тако, стекло ce опште лажно уверење да je тај човек луд и будала, да je опасан по државу зато што носи црвену краватну. Тај исти човек био je некада и средњошколски професор a и признат песник. Људи су сматрали за част да ce могу са њим поздрављати или седети за истим столом. Али највећа његова мана je, да je поштен. He тргује својим идејама нити je икада продавао свој патриотизам. Због својих идеја отпуштен je из државне службе и тако му je одузет хлеб. Да би прехранио себе и своју жену, био je y престоници трговачки помоћник, продавао je перца и табаке хартије, паковао je пакете дебелим трговцима из унутрашњости, док су његове идеје путовале око света, док су његови епигони и потајни следбеници добивали

година VI

10

број 41