Зенит

одличја, заузимали висока места y државној управи, било као шефови кабинета, било као народни посланици, било као уредници великих дневних листова, који дрмају са јавним мишлењем. Рецимо, таквог човека, који је на руском фронту скоро стрељан као „српска свиња“, који je 1918. први носио заставу „ослобођења" y једној пречанској вароши, који je пушком бранио „нов ред и поредак", који je предводио пукове на присегу Народном Већу таквог човека пресрео je полицајац, уживео ce y улогу лекара, зауставио га, извадио му полно удо да обави неумесни лекарски преглед на сред улице. Констатује, да тај презрени човек има и делове ..који тешко вређају јавни морал“, инкриминише их и сопственика тужи суду. Међутим, тај исти човек случајно je необично коректан и живи готово као аскета, повучен од целога света и друштва, посвећен и предан своме раду, после срећно завршене борбе са глађу и самоубиством. Тај и такав човек који никада не псује и никада не посећује ноћне локале изненада нађе ce на оптуженичкој клупи баш због дела које он није y стању да почини и против чега ce као писац најустрајније бори: за чисте и нове људске идеале, па макар против свију. Зар то није највеће искушење за оне који суде и за онога коме ce суди? Зар то није сумрак моралних вредности нашега друштва? У овоме моменту настаје чисто правно питање : кo je починио тешку повреду јавнога морала? Полицајац или тај безимени човек? На то питање није тешко одговорити. јер зна ce, да тај човек носи полно удо y панталонама баш као и сви остали мушки чланови рода људскога. Па ипак, он такав стоји под оптужбом за дело које он није починио. Исту, сасвим исту судбину доживела je и моја поема, која y панталонама свог песничког одела садржи недужне и органске РЕЧИ, што сачињавају органску целину, РЕЧИ које су везане за слободу песниковог грађења, РЕЧИ које су органски делови једног песничког организма. Није човек неморалан зато што no природи својој мора да има полно удо. Није моја поема неморална зато, што према песниковом нахођењу као њеног ствараоца, мора да има баш оне речи живога језика, које отеловљују његову песничку мисао. Неморалност моје поеме није могућно доказати, пошто поезија није физички чин него метафизички, духовни, апстрактни или метакосмички. Зато ниједно уметничко дело не може ce подврћи мерилу релативног и маловарошког морала, јер би ce таквим радом онемогућила зајемчена слобода уметничког стварања и ставила би ce y питање најузвишенија дела и старог и новог човечанства. Тиме би био онемогућен сваки људски прогрес. Владао би вечни мрак ума људског и његове слободне мисли, која je основ сваке културе. Апсолутна слобода стварања je аксиом свих песника y свим културним земљама. У њега ce никада не дира, јер што je допуштено песнику то није допуштено обућару.

année VI

11

numéro 41