Зенит
и полуантизенитистичко обележје (Стефановић-Младеновић), сав je y знаку антизенитизма. Тај новинарски часопис, y коме ce није појавио ниједан талентован песник или писац сав ce запенио од мржње коју проповеда против свега што је напредно и ново y нашој поратној књижевности, против свега што je зенитистичко. Тај часопис самостално-демократске књижевности види само лешеве, јер живе од смрдљивог даха лешева. Али зенитизам чак и „мртав“ проузрокује грчеве y мозгу. Сима Пандуровић je уобразио, да je он зауставио „инвазију књижевних аналфабета и варвара“ и да су „последњи трзаји те акције на умору“ и да „немају више никаква успеха“ (Из предговора једном почетнику без талента). Ta пуста жеља за „мртвим зенитизмом“ заразила je и „С. К. Гласник“, који не обраћа пажњу на такве „трице и кучине“, али уме по који пут да прокриумчари и зенитистичке следбенике (Растко Петровић, писар при Ватикану и покојни словеначки песник Сречко Косовел). Сем тога уме „С. К. Г. тек y 1926. да штампа ђачке и безизразне стихове Владимира Мајаковскога, чије je мушке стихове руске револуције штампао ЗЕНИТ још 1921. године. Надаље y истом часопису може да ce прочита како „ми немамо ниједног уметничког часописа“ (Милан Кашанин, чувен због своје писмености и отварања свију изложби), a неколико светских библиотека би им једногласно одговориле, да има y нашој земљи једини уметнички часопис no имену ЗЕНИТ за кога ce зна далеко y свету. У истом часопису може да ce нађе, како je жеља француских тзв. надреалиста (префарбани дадаисти) да ce „уништи западна цивилизација“. Затим, откривени су и „главни представници надреализма код нас, г.г. Марко Ристић и Александар Вучо“ са својим „класичним ставом“ који „експресивно разбијају стари поетски стил“. (Милан В. Богдановић, републиканац по знању и професији, стари непријатељ нове поезије из „Републике“). Али, ако „С. К. Г.“ заједно са целом својом аристократском свитом и председником инвалидског ПЕН-клуба (Пенкала-клуб) Богданом Поповићем, није никада ни y сну сањао, да би и ми могли имати утицаја на европској утакмици уметничких покрета, ми ћемо им успут саопштити да je тај „бољшевички“ део надреализма (по нашем надриреализма) непатворена узајмица од зенитизма. Дакле, и оно мало чега има y надреализму, то je зенитизам, о коме „С. К. Г“. (Сиромашни Књижевни Гласник) баш ништа незна. У формули изражено то изгледа овако: дадаизам + зенитизам = надреализам. Али пошто ce je дадаизам (паралитична и шарлатанска појава дегенерисане европске мангупарије) удавио y слепом цреву своје неизлечиве глупости, то упркос свију остаје само зенитизам као први и једини поратни покрет који je обележио јасан пут новог и варварског стварања на међународној и сировој револуционарној основи. У најновије доба и „Летопис Матице Српске" бележи „опадање
година VI
број 43
3