Значај културне борбе у Француској

евршетак ХУШ-ог вијека, обучена у чисто народно рухо. Реформатори је дефинисаше, а Дух Народа, оличен у Народној Скупштини (Азветћјее Хабопаје) дође, да јој се поклони.

Проглас човјекових и грађанинових права — Песјаганоп дезв дтоћв де Гћопите еђ ди сбоуеп — еванђеље

је француског народа. Уставотворна. Народна Скупштина

га усвоји 27. (15.) августа 1789. Краљ се колебаше, да га потврди. На то се диже оружан народ из Париза, пут Версаља, што учини да га Краљ потписа 5. октобра (28. септ.) 1789. То колебање краљево, чија власт бијаше из темеља уздрмана, подржавали су и многи екупштински посланици, мислећи, да би ненадно откривање ових права Народу, прије Устава, могло изазвати анархију: „Народ би могао да злоупотреби своја права, тако писаше један новинар, резумирајући мњења, која се подигоше у Скупштини против Прогласа. Било би врло неопрезно, да се одједном завјеса скине. Проглас треба да буде тајна за народ све дотле, док се не састави добар Устав“; који би се могао објавити без опасности.“

Али већина у Уставотворлој Скупштини није ди-

јелила, овако мишљење. Она држаше, да је њена прва

дужност расвијетлити народ и упознати га са његовим истинитим правима: Проглас ће моћи потанко установити, од тог часа, суверенитет народа, који треба да управља влашћу преко својих посланика; он ће најбоље показати народу, да је стари режим престао за навијек. И тако, Проглас би објављен народу.

Но не потраја дуго, а реакција побиједи. Прво Царство окрену копље пут „Прогласа“ укинувши народу политичку слободу. А Рестаурација обори потпуно суверенство народа и замијену Устав са једном краљевом октројисаном повељом.

Револуција од год. 1880. хтједе да врати народу његова права, али не може да успије, јер већи дио гра-