Значај културне борбе у Француској

18

литички закеник, под којим се друштвени организам изједа, као да је под утицајем жестоког отрова. А јавни и отворени извршиоци тог закона су сами њихови творци, који предводе осталу одану војску моћног папе.

Инстинкат француског народа, пробуђен идејама Волтера, Монтескија и Русо-а, виђе у помрчини ту демонску војску. Већ год. 1762. у добу буђења тог инстикта, у коме је испољен геније сваког народа, Француски Парламенат дере маску те црне војске. У својој пресуди слика душу тих демонских војника Римске Цркве, износећи им њихове доктрине:

„Ове доктрине, које иду за тим да оборе природни закон, то правило обичаја, које је сами Бог урезао у срце човјеково; ове доктрине, које хоће да прекину сваку везу грађанског друштва, овлашћујући крађу, лаж, најкриминалнију похоту и у опште све страсти и све злочине, посредством тајне компензације (сотпрепзаноп оссие), двосмислености, прећутавања, пробабилизма и филовофског гријеха; доктрине, чије пошљедице руше све осјећаје хуманитета међу људима, потпомажући убиство и оцеубиство; доктрине, које уништавају краљевски ауторитет...: итд,“

Но ауторитет краљевски био је уништен, у погледу правде и истине. Језуитизам га је претворио у деспотизам, да би у њему могао имати своје оружје. Француски Народ се стаде да миче, инстикат његов поче да се све то више и више буди, указујући му свијетлу тачку у густој помрчини...

Борба Француског Народа против Римске Пркве. 1 Удар нађе искру у камену: искра револуције сину и освијетли ужасна и нечовјечна дјела Римске Цркве,

1 Атгеб ди Раетепе де Раја, од 5. марта 1768.