Значај културне борбе у Француској

29

но дјело Инквизиције, како би се на „лак начин“ опростила оних особа, које јој не бијаху по вољи.

Савонарол, Талијанац и свећеник католички, би спаљен г. 1498. „због јереси.“ А сва та „јерес“ била је у томе, што Савонарол жигосаше пороке папе Александра МУ].

Петнаести вијек је, како се из горњих примјера види, доста крвав у Историји Римске Цркве. А његов крај завршава срамном и ужасном епохом Цезара Борђије, сина папе Александра У!. О томе писаше Томасо Томаси: „Немогуће је исписати сва мрцварења, силовања и родоскврнства, што се вршаху сваки дан на папском двору; и тешко, да би могао и цио вијек једног човјека да испише сва имена оних жртава, што бијаху избодена, отрована и бацана у Тиверу.

А Бирхард у своме Гбаттит-у прича о једноме „весељу“, што бијаше приређено на папеком двору. То „весеље“ се је састојало у мрцварењу људи, жена и дјеце. Око палаче је невина људска крв потоком текла, „а папа и госпођа Лукреција уживаху у том крвавом весељу, гледајући га са свога балкона.“

Н

Пређимо на ХУТ. вијек.

Године 1528. би именован за великог инквизитора, арцибискуп Севилски, Алфонс Манарик, који оста у том чину петнаест година. За то вријеме, по његовој заповиједи, је спаљено 2250 живих људи, а 11.000 је издахнуло под теретом разних мука.

Године 1525. је спаљен на ломачи Как Павам, због свог мишљења, о вјери.

„Кан Шастлен жигосаше злоупотребу, што је вршаху калуђери, ради чега га прогласише јеретиком. Побјегавпте из Шалона, дође у Метц, гдје га преваром при-