Зора

3 0 Р А

ма да је овај све учинио да је извојује. Кадје жртвујући своју очевину, трговину и имање своје најбрже робиње, с надом, да ће и\ својом срећом скоро усрећити све, и свршио своје науке да колико толико буде раван њојзи, онда ју је добио други. Људи, што претрпе пораз, обично постају зликовди или философи, свак по својој хрћавој или доброј нарави. Абдураман Бен Менахем постаде ово друго. Уморан и гнушајући се онога света, где у поквареном ваздуху одпадају најлепши пупољци душе, дође ту да живи у пустињи творећп добра. Променив своје име, понео је собом и своју ћерчиду. Ту је почетак повести Језабелине. VI. Чила и здрава развила се као пупољак пољскога цвећа у слободном мирисном ваздуху. Кад је одрасла* била је тако лепа, да ју је околни народ назвао на свом језику прпморском вилом са далеког запада. Отац јој је уделио особено васнитање, какво је било у складу са његовим озбиљним погледнма на свет. Дух јој се нагло усавришо и она је много што шта по својим сопственим моћима назирала у оном туђем свету, о коме је њен отац причао толико много зала. Међутим оно што је од онога света до ње допирало, било је све лепо и чаробно, као у нричн. Новине, које је понекад дознала; прпноветке и књнге у којима је стално ужнвала и песме оних тућих песника о силним тајанственнм узбућењнма срца; • и оно неколпко Бвропљана што су ретко, свега у години — две, једанпут похађали њенога оца углађени и депи; млади официри смели и сјајни; мужеви са неком туђпнском и можда баш зато примамном потчињеношћу према жењскињи; старцн са неком мудром нежношћу или отменом суровошћу; и оно неколико госпођа, што их је на крову бродова гледала беле као виле и савршене као богињето је све њену бујну душу опчињавало неодољнво чаробним сањаријама, које су јој огорчавали живот овде и слабиле душевну снагу.

У томе је одрасла на се једном удаде; затнм роди ћер; затим су јој мужа растргли тигрови у бамбовом лугу; затим остари и данас дочека смрт очеву. Пре њене ране удаје новерп јој отац тајну — н то је био једини велики догађај њенога живота. 11 од оно доба је са јогунством јаке женске душе кивала нлан и неуморно радила на остварењу десетинама годинама: да новратн оца у онај даљни. хладовити, чнсти, уреднн, мирисави, слатки, примамљиви, шаренн, узвишени, умиљати н шумнн свет људске борбе и нанретка. Али се женска упорност разбила о мушкој мудрости. Узалуд је најпре наговештавала оцу свој смер, затим га молила и преклињала; узалуд је тражила номоћи у даљњем сусеству па затим код енглеског поглаварства, где је њен отац уживао велику част; узал)'д су јој притицали у помоћ мисионарн и дошљацн, — Абдураман Бен Менахем хтео је умрети као мЈ-драц, као саветник и лекар овога краја. којнму јеуказивао светитељско обожавање. Ко ће описати њене муке док је сазнала станиште своје мајке н док је измишљавала начнна да потресе оца у његовои најсилнијем осећају. Године су пролазиле док је -успела да удеси ствар с-а голз'бовима и да од времена на време одашиље по који на занад, да нм у повратку у ове безљудне крајеве донесе чаробан ноздрав, којп ће м.таду сањалицу махом нреместити у сјајне куле и рајске вртове. Алн једном, кад је опет наваљпвала, Абдураман строго ногледав јој у очп место одговора запита је: — Да не обухвата тај теби тако чаробан свет нека сјајна уннформа са каквог евронског брода? Овај сурови нрекид учинн крај слнчннм разговорима, али је оштро око њезнно од то доба виђало на лицу старчевом једну црну бору више. Па јој ипак пође за руком да га нобедн.