Зора

ЈЕЗАБЕЛ

11

VII. Једном близу њиховог пређашњег стана, разби се непозната дађа о оближњем стењу. То није био нрвн случај, али је био значајнији од пређашњих. Од оних што су се шгивањем спасавали приближујући се обали један ускликну: — У помоћ, у помоћ! Језабел, која је са оцем чекала на обали да им укаже нрве услуге, зачуђено ногледа у њега, а он уздрхта. — Јели оче, то су речи какве се тамо говоре ? — Ћути сине, и не мој сад да ме изневернш. То је рекао са толико узбуђења, да га је она са уздахом послушала. Бродоломци били су Далматинци, а. било их је и из завичаја очева а он им је по њиховим именима знао порекло. Они се бавише неколико дана и одоше за навек, незнајући да су у овом непознатом крају били гостн својих земљака. Услед овог случаја старац се новуче са станом у још осамљенији кутак, али мује равнотежа већ била норемећена неочекиваним звуцима из отацбине. Језабел приметпла је и то н решн се да употреби прилику. VIII. Она рече оцу ; — Ти си јак јер си муж н мудрац; ти си у стању да угушиш осећај, —аонјеипак у теби. Ти волеш твоју Рахилу и она ће бити твоја. — Моја? — Кад јој умре муж. Абдураман ускликну изненађено. — Шта збориш дете? — Јест — настави она живо — ти си јак и здрав. ти ћеш га нреживети; ђеновски мужеви не живе тако дуго као наши мужеви, и ја верујем, да ћеш једнога дана добити глас од Рахпле мајке моје.

* Овај кратак разговор променио је из дна њихов заједнички живот. Језабел постаде ведрија, Ј е Р ЈУ Ј е крепила нада, — а Абдураман још несретнији, јер је пмао наду, која га је свакога вечера после мучна данка све наново изневеривала. Но године пролажаху и тада се показало, да је нападање ћеркино на ностојанство очево било безумно и у несретном часу замшпљено. Јер сад су обоје гинули истом чежњом и без утехе к.тонули у старост. Временом постаде и она поштованом у околини као и отацјој, чије је вештине научила н упражњавала над болнима и неутешнима. И како је нређе назваху вилом, тако јој сад наденуше име светитељке. У томе дочекаше дањп дан. IX. Сутон се беше са свнм спустио када из колибе изиђе снровод од неколпко лица. Поставише леш у чамац, јер је Абдураман желео да му тело саране у мору. Језабел не допушташе да осим породице ико другн седне у чамац. Они ће га одвести до стене, где ће га сами спустнти у бездан. Језабел н Тариф веслаху, док је на крми седела Реха. Најстарије мушко чнтало је своје кратке нсалмове, док млађи му нридржаваше кандиоце. Само је девојчица плакала, деднн љубимац. Дођоше до стене. Језабел устаде и са висине задњег узвишења са промењеним лицем гледала је у старчев леш. Образп су јој пламтели, а тбло дрхтало. Сетп се своје дуге сталне несреће и целога свога неутешнога живота, каквим га је учинила ћуд овога старца, који јој је био отац али је сад више само леш очева; и пред очп изиђе јој патња трију ноколења које ће унесрећнти п четврто. У душн јој се комешала горчина са пакленим нланом, осећај освете са презирањем према себи самој ' н својој раси, које је овој својствено — па се луину о чело и почне чупати косу. *