Зора

САВЕСТ

13

на којег другог лекара, који ће вам другачије саветоватн, али ја морам и на савест да рачунам. Збогом! јож једном, послушајте мој савет . . . свако одоцнење, нронаст је ваша. Вањија се носрћући успео на други снрат, у свој стан. Жена, његова мила, добра жена, лежала је тамо у некој ностељи, бледа, као залазећи месец. Покрај ностеље љене играло г

V. се двоје бледе деце. Нетогодишњп мушкарац баш готовио поломљену ногу лутци, а мала трогодншња девојчица пратила га погледима и дивила се вештини његовој. — Маму ћу излечити — говорио он само док лекар постанем. Је лп тата, да ћу ја лекар бити?

— Да, да, Јовнце — одговори отац али дотле нмаш још жного да норастеш, а и много да учиш. Болна жена смешила се гледајући у синчића, како онравља нокрхану ногу луткину. — Тек што није девет, — рекао благајник — треба ми се у благајницу журити, данас ћу н омако иматп много посла.

Ј — Сирото моја, а тако си уморан рекла Магда, — та целу ноћ ни ока да си свео, а неси се требао до зоре око мене мучити; та мени је већ мало боље, а ни грозница ме впше не тресе. Је ли и лекар је то рекао? — Јест, душо — промуцао је муж али је још и то додао, да чим се мало оно-

7Ж",

8 1» § ШШш Џж ЧА"" '

Ц Нн|$ : , : ' ' " - -• . ■ •

IЈ

! I Г ШШМ1 е 1 | | ^ • * ■ Бранислав Ћ, Нуши^., српски књижевнпк.