Зора

14

3 О Р А

равиш, у зрачније, здравије пределе да идеш. Ја ћу се већ постарати за новац. Куд иукдо, да пукло, лекарева се наредба испунити мора. — А жожда ће ти управа помоћи са неко.тико стотина. Та заслужио си то. Твоја вредноћа, савесност, поштење заслужило је ваљада, да ти се плата повиси. Ако имају срца и оејећаја и сазнају за узрок молби твојој, не ће те одбити. — Све је то лепо речено, мила моја Магдо. — вртио је брижно главом благајник али управа не ће хтети прекорачити границе правилника. А друго, не могу рачунати ни на награду, јер ме једном већ наградише са сто форината, па и то је отишло . . . — Истина је, болест је моја све то утаманила — прошапутала је болна жена и две сузе оросише јој бледе образе — те сад морамо овде остати. Ја ћу савладати себе, не ћу више болна бити. Веруј ми, воља је најбоља лекарија. Ходаћемо онда по шеталнштима, пењаћемо се на швапско брдо и ја ћу бити здрава, весела а то све нас не ће много статн. Вањија се пожурио у благајницу. Већ га многи ишчекиваху. Банкарница, у којој он благајник био, била је једна од најзнатнијих, па је н промет био велик. Није имао одмора нн за један тренут. Вечито оно рачунање после неиспаване ноћн није му баш најбоље годило. Једва је чекао. да дванаест откуца. Мозак га скоро нздао, ноге му дрхтале, очн малаксале, као да је у грозници био. Банкарнпца се испразнила. Одануо је душом. могао је сада прилећн на диван, но неби задуго. Врата се поновно отворише. Тргао се. — Хвала Богу! Само кад нисам задоцнео, — узвикнуо је господин неки тешко дишући. — Сам сам дошао — извињавао се секретар ми нешто оболео. Говорећи извукао је из шпага повећи замотуљак и метнуо на сто благајников. Оних двадесет хиљада донео сам. Данас мислим да је рок, госнодине благајниче? Сигурно ме познајете? Гроф Виктор Шомљаји. Благајник се учтиво поклонио, загледао у тражбену књигу и одговорио:

— Имате право, милостиви господине, данас је рок исплати. — Ево новци, молим, узмите их. Стотинарке, педесетице, све у свежњима. Беше све у свом реду. Тачно десет хиљада. Затим свежњић од самих хиљадарка. такође десетица. Благајник је бројао. Десет комада хиљадарки! Погледао је, пребројао још једном п учинило му се, као да једна више има. Којн је то враг? мислиоје у себи Вањија. — Је-ли све у свом реду? узвикнуо је нестрпљиво гроф, — молим, ножуримо, хитам на трку, већ сам и тако десет мпнута изгубио. Контролор је за другнм столом признаницу писао. Дневни новеренпк је пребрајао исп.таћену своту. Вањија се борио. Мучила га савест, страхотна душевна борба га мучила. — Све је у свом реду, — окренуо се грофу, чинећи обично лице, а овамо је осећао, како му се као некн бео застор на очи навлачио. Она једанаеста хнљадарка беше већ под упијачем. Гроф, пошто све свршено беше, отпшао је учтиво се захваливши. Вањија је за њнм похитати хтео, п учинио је већ један корак, али у том моменту помнслио је на болну жену своју и двоје бледе деце. Њихова блеђана лица искрснуше предањ и ноге му изгубише маха; осећао је, као да му се о њих тешко олово обесило. Грофа је нестало. Прилпка његова губила се, хитајући на трку. Хтео је новикнути за њнм, већ је и уста отворио, но и она му услугу отказаше. Чудновато се осећао. Причнњавало му се, као да му нека невндовна сила колена обгрлила, уста затворила. Нспод упијача узео је хиљадарку и неприметно је у шпаг метнуо. — Господо! —■ рекао је дневни повереник, — један је час прошао, прекпнимо рад! Госнодин благајннк је данас и сувише посла имао, види се и на њему, сав је изнемогао и блед. Тек ваљада нисте болесни? — окренуо