Зора

САВЕСТ

се благајнику — одиорпте се дакле, а нн ћено са господинон контролорон нрегледати књиге и око два часа бнћемо и с тим готови. Можете дома ићи, а можете се и ту на днвану однорити. Вањија је усвојио добар савет. Склопио је уморне очи и будан сањао. Питао се сам, је-ли он својин поступкон овим крађу нли превару учинио. Разлозима је разлоге побпјао. Ако га је савест крађом бедила, сместа је одбране нашао, да то нпкако крађа нпје. Па ни превара ннје. С тнн, што је онај случајно помео се, нпко не ноже њега крнвити. Та он ником штетпо није. Оштетио нпје ни банку, ни грофа, та не ће он то ни осетнти. То је њему, као другом крајцару, кад изгубн. Њега не може нико на одговорност позвати. Ко ноже потврдити, да је у онон свежњу једанаест хнљадаркп било? Ето. ту је грофова својеручна ознака: десет конада по хиљаду. Нема тога суда, којн на њега п сенку сумње сано бацнти ноже, сано . . . само, да га савест толпко не мучи! Па и она. Ко њу чује? Нико, доли он сам! А дужност, бринути се за породпцу? Она све ућуткава, угушује и саму савест. Та у истинн он није украо, иреварно. Случајно се тако деспло. Можда је то воља Божпја. Не, не! Зацело је ђаво ту по средн. Не, па зар нена и добрих ђавола ? Као да га гледа, и ако му очн затворене, како се снешка на њега. Црн, као чађ, но не страшан, доброћудно се снешка: но, Александре, сада не треба да се внше брннеш . . . савет лекарев моћн ћеш испунпти. Као да ну одједном нестало сна са очију. као да му живци нову снагу добили. Чиннло иу се, као да постајаним корацима ио с-али хода; а затим, да је узео шешир, опростио се са господом и наноље изишао. Даље, даље, на свеж ваздух, међу људе; отворена, ведра чела и смела погледа. Само што је она хпљадарка врло тешка била, као да у ситне новце промењена беше. Букла га, јако га притискивала земљи. Морао је држати шпаг обема рукана, бојао се 7 е ће му га терет откинутп, да ће банканоте нестати, или ће је ко- год украсти. Оставнвшн банкарницу, лупао је главу, где бп хиљадарку променуо. Паде му на памет, да у лекарници

нного дугује. Пожурно се тамо. Ако бп га случајно унитали, откуда му та хиљадарка, спремпо се већ са одговорон, да ну жена од ујака наследила. Апотекар га доста хладно дочекао. Није волео. када ну се дуго времена дугује, но одмах му се лпце разведрило, када ну Вањија рекао, е ће дуг да иодмири. — Педесет и двафорннта! биојекратак одговор. Вањнја извади хиљадарку и дрхћући пружи је. Апотекар се убезекнуо. Час је гледао у Вањија. час опет на банкноту. Узео је затим увеличавајуће стакло, н почео хиљадарку пажљиво проиатрати. Вањија је ово немило дирнуло. П1та хоће овај човек? Што га је тако гледао ? Ваљада тек не сумња што? Апотекар је дуго банкноту нроматрао. Лице му дошло врло озбиљно, сунњиво је вртео главом нрнљајући кроз зубе: жалин вас, нстинито жалим. — Молим, разјаснпте ин, што је све то у ствари? — Драге воље, господнне — одговори апотекар суво — погледајте, ево овде наредба полнцајна, по којој „ако бн случајно ко донео хпљадарку нод бројем А. 27895, дајеилинромене илп да њоне што исплати, трговац таку банкноту, на којој ће чак и ирље од крви приметитн. пма при себн задржати, а имаоца те банкноте полицији спровести". И видите, госнодпне Вањија, ова ваша хиљадарка је баш она, за којом нолпцнја трага. Из ког узрока то чини, нпје иоје знати. али банкноту ћу задржати, а ние ваше и број вашег стана сиеста ћу полицији пријавитн. У једном тренутку, као да се цео свет сурвао на беднога благајннка. У свези са грофовои хиљадаркои иожда каково убиство стојп... н он, потпуно невин због тога да страда; јер ако би му и испало за руком, да се онтужбе ослободи, то не иоже никад опорећи. да је незаконитии путен до хиљадарке дошао. II онда? Његовои поштењу је онда крај! Са нородицом