Зора

3 О Р А

заједно биће отеран у просијаке. Још један је само начин, да се свега тога ослободи, ако му проклету банкноту унпшти, на парчета искида. Лежала је она тамо пред апотекарем. Пружио је руку за њом. али онај немидостиви човек пажљив беше. Узео је себи. на чак и помоћника викнуо. Сирома б.тагајннк пзлетео је пз лекарнице, као суманут, нохитао у трговину неку. да револвер купи. Кући није смео. Животу му мора битп крај, без поштеља не може се живети. Породици његовој наљада ће Бог иомоћи. Журио је, хитао. Али када већ до трговине дође, две снажне руке полидајца задржаше га. Загушено узвпкиуо је : „Мплост! иомоћ!" — За име Божије, господпне благајнпче, пробудите се, мора да сте хрђаво сањали, рекао дневнн повереник — гле, како сте страшно бледи. Боље бп било, да сте кући отишлп. Вањија је трао очи и муцајући упитао: — Дакле сам збиља сањао ? 0, да грозна сна! Како је добро, што ме пробудисте госиодо. Похиљадувамиутахвала.Нисам спаваоцеле ноћп; крај бо.тне жене зору сам дочекао, а сад мало прилегавши грозанј сам сан уснпо, као да ми жена умрла, те је из куће пзнели . . . Сада је у истини узео шешир, те силазећи по степеницама сам је себи говорио: — Никада нпсам у снове веровао. алп сад верујем п хвала нека је Богу за овај сан. Савест се у мени разбудила. Сан мн је расветлио, колико бих хрђаво дело учинио да сам новац ири себи задржао. Није журпо кући, где га већ одавна ишчекнваху. Знао је, где гроф станује. Ако га дома не затекне, тражнће га, док га год не нађе. Грофа није код куће затекао, још је на трци био. Слуга му рекао, да ће тек око четпрп чаеа код куће бити. Ишао је горе-доле. У шетњп дошао је и пред лекарницу. Апотекар стајаше баш па врати. Назваше једно другом Бога. — Не можете нн замислитн господпне апотекару — рекао Вањија топло му руку стиснувши — колико ми добра учиннсте, другом приликом ћу вам можда то и иснричатп.

— Дакле је користио вашој женици онај лек? Радујем се врло. — Користио је богме н менн — одвратио је благајник смешкајући се — нека вам Бог зато свако добро даде! Око четири часабиоје ноново код грофа. Није морао много чекати. Гроф се мало зачудно, када је благајник у собу ступпо. — Тек ваљада није ништа хрђаво ? упитао је. — Баш нанротив, мнлостиви господине одвратп Вањпја, — иовац није бпо добро пребројан. — То је не могуће! — еунуо је љутито гроф. Господине, вп се усуђујете сумњати! — Госнодпне грофе, рече отворено благајнпк — вн сте једну хпљаду вшне далн, коју вам ево враћам . . . изволите, ево је. С овпм је извукао из шпага у фнној хартнји замотану хпљадарку и грофу је пружио. — Та то је чисто не могуће — рекао гроф — оно нстпна, даја бројао нисам, тајнпк ми пх је предао, алп п њему су поштом нослалп. Спгурно се којн од мојпх чиновнпка на добру ми побунио. — Рећи ћу вам чак и како — одвратио је Вањија, —- бројећп силне стотине н педесетпце прсти су му од гуме тако лепљиви постали, да нпје ни прнметио, када је у место једне, две хпљадарке убројао. У овом тренутку ушао је слуга у собу носећп телеграм грофу са његовог добра уШомљп. Гроф је нружпо телеграм благајннку: „Прп прегледу благајнице једна хиљадарка није се нашла; благајннка унравитељ затворити дао. Извештавамо о том вашу мплост. Управа". Сместа је гроф други телеграм натраг отправио: „Благајник невин. Све је у реду". После овога прпшао је Вањију, ухватпвши га за обе руке: — Господпне благајниче! ви сте спасли живот једном поштеном човеку. Мој стари чиновник домобранац беше. С мојим оцем заједно је служио. Ни једне мрље досада не беше на ноштеном нмену његову. Сиромах старац . . .