Зора

САВЕСТ

17

очи га већ издале, па је цревидео, крајем ове године и онако ће. у мир. А породнца му... два војничка часника, синови му, не бн могди тако лако претриети очину срамоту! Заиста вам велим, ретко сам видео тако ноштена човека. као што сте ви. Између хиљаде један. Хвала вам, и поново вам хвала. — Ја сам, господине грофе, самодужност своју чинио. Избавио сам једну породицу, а убио другу. — Како то? — упита гроф зачуђено. — Кад ми се већ омакла ова реч са усана дужан сам, да вас о свему нзвестим. Може битн, даће те после овога другачије о мени и поштењу моме мислити, но свеједно. Ја ћу вам нпак све рећи. И ја сам човек, згрешио сам, али сам погрешку моју исправио. Саслушајте ме, госнодине грофе, па онда судите, но менн ће лакше бити, када све пскрено нризнам. Умнриће се душа моја, стишаће се срце моје, као и грешнику оном, који грех свој призна. Гроф му показа руком, да седне. Вањија је сео и до најмањих ситница испричао му цео догађај. Наслнкао му ону борбу његову . . . онај мучни тренутак, када је помислио, да би његова нородица новцем оним спашена била; онај страховити сан, н патње, што их у сну препатио, а завршио је овим речима: — Сада стојим пред вама, господнне грофе, као онај злочинац, који пред судијама дело своје призна. Лакше ми је сада душн мојој, јер нисам могао, нисам умео терет овај на души својој носити. Гроф је са све већом пажњом пратио благајника. Није се још никад намерио на така човека, који баш зато, што је врло поштен, ноштење своје погазпти хтеде н хрђавпм постати. А у истннп невин, жртвујући јуначки чак и себе и породицу своју. — Драги пријатељу! рекао је гроф када сам наноменуо, даје између хиљадуједан тако ноштен човек, као ви, сада идем даље и тврдим, да између десет хнљада један је тако искрен и пун истнне, као ви што сте. Не само да то тврдим, него н више шта, ја вас поштујем,

необично ценим. Но овим се још незадовољавам. Ја бих вас хтео за себе имати. Чули сте, да мој стари благајник сам од своје воље жели у мир да се новуче. Ако хоћете ви то место да наступите. ја вас одмах примам. Погледајте тамо, на мом нисаћем столу, оне силне замотуљке, све су то молбенице за благајничко место. А што је за вас најногодније, становаћете на мом добру у Сенешу, близу купатила, на један сат од мога добра. Ја се од срца радујем. шго сам на тако верна и одана човека наишао . . . Не треба да ми захваљујете. Ја ћу бити сретан, ако мојим сеиешким добрнма вн будете управљали. А да би савету лекареву што пре могли удовољити, звање можете одмах примитн. Године досадањег вашег службовања урачунавам. Но, госнодиие Вањија, стоји-ли погодба? Знам, да вам је плата у баици петнаест стотнна; у мене ће те две хиљаде имати. Уз то слободан стан и остали нриходи. Но, одговорите једном. Али благајник није умео нн речи прозборити. Срце му је сада препуно било. Из очију му вреле сузе капале и квасиле измучене, бледе образе. Занста, ко би могао и номислити на таку срећу после свегаонога, што је претходпло. Ох! сретни, блажени сану! Он, варалица, па тако да је сретан. Спашен је сада живот деце и жене његове! Устао је са столице н грофу хтео руку пољубити, но овај је то одбио. — Ја сам вама вечито благодаран рекао је он благо — јер ви једног чиновннка мога снасосте, а прилике ми дадосте, да и добра чиним. Захвалите у банци на звању, а идуће недеље можете на сепешка добра путоватп. Све је остало моја брига. Сав сретан журио је Вањија кући. Како неочекнван, изненадан обрт у судбнни његовој! Стајао је већ скоро нч ивици пропасти и гле чудноват га сан спасао. Заиста, неиспитани су пути судбине! Често о кончнћу танком внси судбпна наша и док једнога у бездан и пропаст суноврати, другом се сунце среће осмене . . . з