Зора

3 0 Р А

У овој простој причнди најзначајннје је то, што све ово није фантазија, ни умишљај пишчев, него жива истина. Тамо у купци, под лиснастим дрвећем, крај жуборећег поточића причао ми је то управитељ добара сепешких, док му се красна женица тамо на трави са двоје миле дечиде забављала.

— И сам бих држао то за сан и нешто измишљено — завршио је иричу Вањпја — да у њој ја и породида моја не учествовасмо. Верујте ми, да често, врло често стваран, реалан живот красније нам приче слика, него и најбољи писац, и боље и мудрије нам савете даје. него и најбољи моралиста. Жарко. Миир и*) од М. Ј. Љецмонтова. Превео Окица ГлушчевиК

I. Где се Аралва са Курож, К'о сестра, цура са цуром, Хучнијем вадима љубе, Вило се свештено кубе Од храма једнога света Недавно и многа лета. Срушених врата стубове, Црквене куле, сводове, Са једних камених греда Још може нутник да згледа; Ал.' се већ више с кадила Онога мприса мила Под њима струје не нижу, Нити се молитве дижу Монаха смерна у ноћни час, Код Бога моли за грешне нас. Сад само старина седи, Развала заштитник бледи, Одбацак смрти и среће, Прах с плоча надгробних смеће, Са којих натпис казује Где славна прошлост станује И где је круном обурван

Вкушаја вкусихт^ мало меда, и се азтх умирајуI. књ цар.

Свој народ, њему богодан, Тај и тај царе, тад п тад Предао Русу на свакад

II Ђурђија је — божјп благослов! Од тада ј' она, к'о цветак нов, У сенци својих башта цватала II од крвника за. страх не знала. II. Једном је с брдских висина К Тифлису, граду долина, Генерал руски ходио И дете, ропче, водио. 11 ут тешки оно не могне Поднет' — и занемогне. Шеста му беше година, А — горске срне дивљина И гипка слабост тршчпна! Ал' у њем' бољка онака Витешко срце јунака Његових деда — саздаде;

*) Мцири на ђурђијанском језику значи „монах-калуђер — који не служи 1 -, манастирски Цак.