Зора

МЦИРИ

19

Он за бол к'о да не знаде, Нит' и слаб јаук пздаде! Знаком се храни опир'о И тихо, гордо умпр'о. Монаха једног милости У храму божје светлоети Братска га нега л.убавп Од смрти теипсе пзбавп.

II же .Ђк 'о мили завичај. Ал' ропству и он привикне II туђи језик обикне; Свети га отац покрсти II он у цвету младости, Не знајућ светске сладости, Обући хтеде црнине II у монаштву тражит' врлине.

И он је најпре бежао — Дечпју радост не знао! Клонећ' се жнвог свакога И ћутке, мислећ' на Бога, Уздишућ' глед'о на исток, Па чежњом својом превпсок Нејасно сањао рај

Ал' једне нојце хлађане У јесен — њега нестане. Гора је мрачна ту била Манастир одсвуд обвила, Те три је дана пропало, Докле се једном дознало Да су сви труди узалуд .