Зора

БЛИЗУ СРЕЋЕ

Уз друге, ма и незнане, Аж само родне, слађане, Са тугом, страсно, притиснем И уз љих навек иривиснем! А.т' ови снови младостп У јеку своме — радости,

Иа жалост, већ су ишчезли! И ја ћу, цветак увели, К'о сирак, ропче судбине, У земљи мрске туђине Да кости моје оставим, Да с' нада мплих раставим !

НАСТАВИЋЕ СЕ.

Б Л И В У од Жана I. Мала белешка, — ах, врло кратка али доста жалосна — изашла је у свима новинама о бродоломству „Звезде", лађе, која је вршила пренос између Бујенос-Ајроса и Марсеља, чији су путницп спашени на једној лађи, која је приметила њихове очајне знаке. Па лепо, не, свп се нису спасли; један од путника по имену Иавле Ростен, нашао је смрт у таласима морским. Ах, они што су се спасли не рачунају више на оно, што море чини, При свем том, овај човек који је нашао тако жалосно смрт баш када је оставл.ао ла Плату и кренуо се за Француску, своју мплу отаџбину, био је ипак прави јунак. Јунак се беше заверио да уништи своју ерећу потпуно — пз дужности. Млада жена, која га очекиваше у Паризу да му плати за његово одрицање, није могла оросити сузама његов гроб, јер Павла Ростена не могаху наћи, пошто беше спшао у неизмерне дубине морске. Ја сам слушао историју овога несрећног младића; — она ме је ожалостила. Ја ћу вам је ево испричати. П. Павле Ростен имао је при крају 1891. год. 26 година. Беше то леп момак,

С Р Е Ћ Е де Рувроа. пнтелигентан, добар радник, пријатан и врло разговоран. Једнога дана наиђе он, код једне старе пријател,ице његових родитеља, једну младу девојку особито отмену, чије лице уливаше поштовање и дивљење и он се одмах заљуби у њу. Има изненадних обожавања. У драми Шекспировој, када је Јулија впдела Ромеа говори својој дојкињи: ,/Ги видиш овог младог човека; нико други до он неће имати моју руку!" Павле Ростен говорио је да никоја друга неће бити његова жена до ова девојка, коју је тада видео. Она се зваше Луција Дандрад. Њен отац био је богат трговац. До тога времена, она је живела у .једној старој трговачкој варошп на северу, али је једна њена тетка доведе за неко време у Париз. Она је волела Павла Ростена. Оба млада створа одаше се својим страстима. И како имађаху све оно што им је требало па да се узму, њихови родитељи решише да сјединењу има још времена. „Кад правиш пројекте, каже арапска пословица, не заборављај никад да рачунаш и на несрећу". Овога нута, несрећа је учинпла, да се је видело како је он господар страшан и да је се бацио у наручја радосним сновима. Отац Луцијпн нађе се на једанпут у једној читавој серији пораза. Он је хтео