Зора

22

3 О Р А

ван своје трговачке ексшшатацпје, да рескира неколико главних т извеснпм дрским снекулацпјама. За мало времена срећа мт оде у бездан, и он јако посрну. Несретник је имао тек времена да се разабре о овако наглом паду. Кад је пак видео да нема више нпшта, кајање му беше безгранично. И не само да не имађаше нпшта, већ још дуговаше и са падом изгледаше да ће изгубитп част —- то беше право банкротство. Г. Дандрад беше као убијен, кад једнога јутра, неко затражи да га впди. — То је пријатељ, рече посетилац, — Пријатељ, завика Дандрад ја дакле имам још прпјатеља! . . . Један човек уђе у собу. Беше то старац, а Дандард се сетп одмах, да га је често пута виђао у вароши, и да се о њему много говори. Каасу, да је притежалац неког колосалног имања. — Господине, рече старац, ја вам нећу дтго досађиватп. Ја ћт право к циљу. Ја волим вашу ћерку. Да, ја сам стар као што впдпте, алп сам занет овим дететом, које сам више пута срео шетајућп. Ја је љубим таком љубављу, која неће да чује за разлог. До сада сам се могао уздржати, али данас ми се указује прилика п ја долазим да вам кажем ово: „Ја знам за вашт несрећу, и ја вас опет могу подићп, дајте ми руку ваше кћерп п ја ћу вас упознатп са 3.000.000 који ће бити довољни да вас спасу". То је све. Ако вам се мој предлог допада, реците ми да знам. —■ Али, повика г. Дандрад, моја је кћп верена! . . . — Ја то знам; али ја вам понављам, да је љубпм таковом љубављу, која се не може дискутовати. Старчев поглед беше пун чара и ватре, цео живот, беше му ту сконцентрисан. Осећаше се савладан од дуго времена љубављу свога срца, и да на једанпут постаје напраспт, страшан.

Има страсти, које се рађају као ова, топле и жестоке, под челом покривеним белим власима: Хекла је кратер покривен снегом. Како г. Дандрад не одговори ништа, старац се врати. У том тренутку уђе Луци.ја. — Видела си овог човека, што је сад пзишао, рече јој отац; па лепо. Он је сазнао за несрећу која нас је снашла п понтдпо ми једну парти.ју свога пмања, ако тп поћеш за њега. Млада девојка побледи. - Али, упита она, зар ја нисам обећана Павлу? — То сам ја исто казао, рече г. Дандрад. Луција оста мирна за један тренут. За тим се чу као нека врста .јецања и сузе јој потекоше низ образе. Она је питала оца о свемт што је односило на његово страдање, јер је хтела све да зна. У вече, када је по обичају Павле Ростен долазио, Луција бп га позвала ван салона. — Ја сам говорила за вас, рече она. Павле је гледаше. — Ето, додаде она, ја вас љубим, и вп знате, да ја морам битп ваша, али ја се поправљам: ја нисам ничија, сем свога оца. Има један човек, који ми нуди 3 милијона, и та сума је довољна да се мој отац спасе. Павле мишљаше да је Луција полудела, али она му исприча све детаље и њему беше тада све јасно. — Па добро, повика млада девојка, вп немојте говорити нп речп. Менп је потребна храброст и ви се иоказујете напуштени! Да ли сам ја имала право да то учиним? Павле само рече ћуташе. Изгледаше му, да ће да се угуши. На послетку рече. — Не, ви сте имали ираво. Ова два несрећна створа заверише да ће целог живота очувати част своју.