Зора

БЛИЗУ СРЕЋЕ

23

Ш, Онж више нису говорили, дубоко ћутање беше их окружило. Луција је села на исту кдупу, где је тако често долазила да седне са својим заручником. Она чујаше глас успомена којп долазаше из њенога срда, њена се прса бурно дпзаху на махове; она се исто гушила. Павле је посматраше Страст његова појављпваше му се у мозгу са надувеним образима, као пара вина, које оппја. Све беше дакле свршено. Ова жена, ко.ју је он љубио свом јачином душе своје, беше сада туђа! Да, туђа, ова лепа коса К0 ЈУ ј е он некад мпловао — туђа; ове очи из којих је црпео живот и чији погледи беху тако дуго устављени на њему; туђа цела ова лепа девојка; туђа чак може бити и његова љубав! Павле клече на траву оквашену вечерњом росом, узе за руку Луцију и наједан пут загрли младу девојку рукама, стегне је јако, и пре, но што је могла добпти времена да му се противи прптпште јој на уста сладак и дуг пољубац. За тим се диже са свим блед са отпуштеном главом. Луција још етајаше. Она је дрхтала. Изгледаше као какав звучнп иструменат који још и тада вибрира, када га је музичар оставио. Она посрте.Павле је хтеде придржати, али она повпка, љутито. — Ох, ох, Павле, не!... јабих пропала! Она беше овим речима исказала сву чистоћу своје душе. Павле осећаше колико беше ту наивне искрености, узвишене чистоте у овом изненадном узвику. Дубоко поштовање обузе га тада. Он је разумео сву тежину трпљења овог детета, он говораше да је племенита и велика, и сузе јој потекоше показујући, колико поверење безгранично имађаше у њему, пошто му она призна своју слабост.

— Луција! рече он. Она га погледа. — Луција, рече он, ја ћу отнутовати. Она га непрестано гледаше. Њена коса беше у нереду због љутње на Павла. Она пружи руку младом човеку рекавши просто. — Хвала! Павле узе руку, коју му пружи Луција и стегне је срдачно. — Павле, до виђења! рече она, Млади човек затресе само главом, а изглед му беше веома тужан. — Ми ћемо се видети, додаде Луцпја, кад будемо снажнпји Она се скоро насмеја, несрећнпца. Али када Павле оде, када не чу впше његове кораке, сва је снага издаде, она беше утрошпла сву своју енергију, и само могаше викнути: Рагп! а за тим паде на зелену траву! IV. Када се Луција беше повратила к себи. биле је већ подне. Отац њен видео ју је с Павлом, и није хтео да их прекида и разговору. Луција се врати кући. Уђе у собу, стаде на прозор и поче • плакати. Сутра дан она оде оцу. — Ти знаш, рече она, то је се већ чуло, да сам ја испрошена за твог богатог господина још јуче изјутра! Она је изгледала весела, али Дандрад је разумео сву тежину заклетве и притпште је на свој.е груди и повика: — Ах! сирото моје дете, ја сам ти дао живот, а ти мени част! Сутра дан. Луција сазна да је Павле отпутовао за Марсељ, где ће се укрцати за Бујенос — Ајрос. Две годпне беху већ прошле. Зе ове две године млади пар никако се није дописивао, али обоје осећаху да су блпзу, и ако беху тако далеко.