Зора

3 О Р А

Старе мисли о укуеу од Марка Цара

Нема сумње да је мало која рпјеч тако нелшло злоупотребљавана, као ријеч укус, а мало који појам самовољније тумачен. Реторичари свијех времена трудили су се, да му значење објасне, и у том је погледу написана читава литература проучавања и дефиниција, које су понајвише међу собом у противурјечју. Тек у новије доба, кад је и естетика ушла у коло експерименталнијех наука, пошло је критидима за руком да укусу донекле законе похватају и границе опредијеле. Пошто сама нарав предмета то захтијева, нокушаћемо дакле најпрпје да коју ватукнем о значају укуса у онће; затим ћемо да промотримо докле је тако својство кадро да се у човјеку развије и усавршн; показаћемо даље који су увјети потребити за његову највишу перфективност; и, најзад, потражитп да ли има и у ногледу укуса какво опће правило, којега би се људи могли држати. Под именом укус-а разумијева се обично оно расположење на осјећање и схватање природнијех и умјетничкијех љепота. које је више — мање свакоме урођено. Модернн физиолози то расноложење тумаче вишом или мањом делнканоштћу осјетљивих жица двају главннх органа — чула и вида — којиша је задатак да у живчано средиште одбијају утиске боја, обликн, звукова н нокретб, те тимнроузрокују сензацију. Него, пошто су органи чула и вида у свијех људи једнако конституисани, требало бп одатле закључинг, да према некијем прнзорима морала би у факога бпти једнака и сензација. Али се томе лоцгаоме закључку противи опште мннјење и, не да се норећи, свакидашње пскуство факата. Нема сумње: ако је ишта на свијету нестално и подложно опровргавању, то су мишљења што се изричу о разнијем умјетничкијем дјелима. Ова се разликост мишљења дијелом тумачи тиме, што осјетљивост нервозних жица није ииношто у свијех људи једнака; и разлике у том ногледу могу бити огромне. И заиста, поред онијех који су, на једном концерту, кадри схватити до нај-

тање ситнице у наЈзаплетениЈем орхестру. има људи, који не могу да уоче разлику између. најједноставнијих звукова.Сликарево око продире кроз најзабитније тајне цртежа и колорпта; напротив, има људи који ннјесу кадри да разлуче ни једну Рембрантову слику од Рафајилове. Тако исто и у погледу јела: поред опробаног облапорника, наћи ћете индиферентног ждероњу. Између једне и друге крајности постоји, то се разумије, чптава љествица градацпја, коју чувени Хелмхолц тумачи било маном у прпроди, било неком атрофијом, која потјече од занемареног вјеџбања, Ну, ако се разлика мишљења, што се у питањима укуса код људи опажа, пма дјеломице приннсати њиховој неједнакој конституцнји; ту разлику треба двоструко више принисати образованости и естетнчком узгоју. Антропологијске студије, показују нам да је осјећање лијепога човјечјом природом уско скопчано, тако да се истоме трагови налазе и код најдивљијих народа. било у избору одпјела, бпло у јуначкијем пјесмама, било у надгробннм јадиковкана н т. д. Па и код нас Срба видимо да се прост народ од вајкада наслађује и ужпва у својии народним пјесмама, у својпм сјајнпм обнчајима, у својим причама, и да га, уз то, нојаве у природи до краја заносе. Али се неда тајити, дајето осјећање, као код свих патријархалних народа, сурово, неуглађено; док само ондје, гдје је здрава култура те приталожене особнне развила, укус може да се углади, да се облагороди, и до највише перфектнвности донре, Ова нас мисао доводи на другу тачку моје задаће, гдје ћу се потрудити да покажем, како је укус, од свпју људскијех особина, можда најспособнији да се унаприједи и до савршенства дотјера. II. Велике Гете рече једном приликом да би човјек морао сваки дан лијепу пјесму чути, нагледати се лијепе слике и, по могућности, изрећп неколико свјеснијех рпјечи. У овој пз-