Зора

СТАРЕ МИСЛИ О УКУСУ

реди славнога њемачког нјесника има, ио нашем схватању, више ноуке но у читавој естетичкој дисертацији о идеалној љеноти, а основана је на оном великом закону наше нрироде: да је ^јеџба главни услов унапређењу сваке људске ^особине, колико тјелесне, толико душевне. Искуство нас учи, како све оне особе, које занат нагони да ненрестано један те исти орган вјеџбају, морају најзад да тај орган дотјерају до највише осјетљивости. Отоме имамо најјасннји доказ у оном дијелу укуса, што обично називљемо ,, музикално ухо". Иснрва нас не заносе него лаке, једноставне композиције ; вјеџбом и цраксом размакну се границе нашег уживања, те нам мало по мало ослачају и најделикатније мелодије, док постепено не проникнемо кроз најтање и најзаплетеније комбинације тако зване хармоније. На исти начин нн око не може да схвати нанречац све сликарске и пластичне љеноте; оно се лагано извјеџба посматрањем разнијех ремек-дјела и проучавањем великијех мајстора. То исто бива и у књижевности. Проучавање најпризнатијих автора и упоређивање разнијех образаца једног те истог жанра, ствара углађеност укуса, Необразовано чељаде, кад се тек почне упознавати са књижевнијем дјелима, није у стању да им одмах схвати главније мане и врлине ; његов је утисак нејасан, његов суд неизвјестан, и ми од њега можемо једино очекивати да нам каже, да ли му се што допада, или не, Али дајмо му времена да се са главнијем нродукцијама исвјесне струке поближе упозна, да с њнма у тјешњи саобраћај ступи, па ћемо скоро видјети како се његов укус ностепено учвршћује и облагорођује. Почеће не само да боље разбире карактер цјелине, него и недостатке појединих чести, па ће им чак знати да покаже и вриједност унутрашњу. Старн Грци. који скоро у свијем градовима лијепнх вјештина дотјераше до савршенства, бијаху такођер у почетку сурови и неуглађени. Али уз ону ванредну њежност чула и оштрину вида, која их је од природе унућивала на нојмање сваковрстнијех љепота, сасвим је наравно

било, што се у њих брзо и у оноликој мјери развила љубав према стварнма умјетничкијем. Кад се даље, уз њнхову урођену њежност осјећања, спомене још и њихова необична трнјезност н равнотежа у свачему, а нри том у обзир узме и њихова ванредно живахна фантазија, којој се не могаше на ино, а да вањске облике лијепога не саздаје умјетношћу, — кад се све то спомене, није трудно увидјетн зашто је у Атини било толико умјетника и зашто је укус богосличних Јелина био онако развијен и онако усавршен. Грађанин атински, долазећи на свијет, ступио би, тако рећи, у практичнн течај естетике, те би у мало година постао прави умјетнички критичар. А како и не би? Јавна састаништа бијаху начичкана мраморнијем стасовима богова и јунака; у саборници могаше сваки боговетни дан да нрисуствује нолитичким и судбеним расправама, гдје би се прослављени говорницн такмили око бесједничког ловора; у нозоришту се среташе са Есхилом, Софоклом, Јеврипидом, Аристофаном; но софрам и гозбажа могаше да се наслуша, уз пратњу харфе а из уста најбољнх пјевача, најљеншнјех стихова Олира н Изиода; најзад, по гимназијама и по јавнијем купалиштима, могло му је бжи да ужива у непрестаном видику жнвијех оригинала најљеншијех кипова. што их је људска рука икад истесала. / Слична поука морала је — то ће свак увидјети — живо и непосрдно утицати на оплемењивање укуса, и атинској је омладинн морало невидовно у крв прелазити оно што се на другим мјестима трудно из књига учн. Могло би се дакле казати, да се укус састоји из два главна фактора, међу којима треба да влада потнуна равнотежа. Та су два фактора: живо расиоложење за све утиске чула и вида, и дубоко схватање естетичних нрилика појединих ствари, које се схватање стијече само шнроком умјетничком културом. Другијем ријечима, за највећу углађеност укуса, изискује се: савршен склад између најодличнијег дара природног и најширег знања умјетничког. #