Зора

О ПРЕДРАСУДАМА

су пред нас истављене, готово је онште. Дакле, оно што је чудесно, управо је храна уображењу. Веровати у нешто, то је право уживање и потреба за душу човечју; све оно, што човека изненађује, све оно што шири онај обични обим његових идеја, мисли, све оно што даље размиче граниде васелене, у којој се он осећа као заточеник, све га то увесељава, све му је то драго; оне нрепреке, које му иставља све оно, што је могуће, јако га узнемирују иједе; он нреко њих прелази онако исто весело, као каква тица, кад умакне из кавеза; и његов разлог, због којега верује у већину оних мишљења, којих се лакомо дохвати, управо је тај : што су она невероватна. Највнша нека моћ, што се приписује коме човеку, већ је по себи самој, нешто чудесно, па, можда је то један од великих разлога, што народи обожавају своје владаоце; ми смо нх начинили боговима на земљи, па надамо на колена пред тнм кииом, идолом својих руку. И тако бива, те се по какав одбегли, затворениквладалац, кад га новеду на губилиште, цени као неко божанство, које стављају на муке; ово је оно чудесио и то у највећем степену у стварности, то је најсилнији пример одушевљења. Од свију догађаја, што се међ људма збивају, онај, којп је најчудеснији, без сумње је рат; те отуда долази онако општа иредрасуда код људи, што се тиче дара тога, који је по њнх најкобнпји, отуда је оно њпхно дивљење освајачима, и оно одушевљење, које у њнма буди војнпчка слава, Тајно неко непријатељство наспрам прнроднпх сила, које их себи иокоравају вазда утиче на њихова суђења. Те, с тога се и осећају немоћни, кад их сила освоји: а свемоћност једнога човека изгледа им, као да дичи њихну народносг, док међу тим, на нротив, та сила понижава људе, који су иначе једнакн, према ономе, који се те силе докопа. Најзад, чудесно је на највећем својем стенепу у релнгиозним веровањима: по што су њихови предмети све такве ствари, које разум не може на схватп, нити да пх нроценн, то онда постоји ту неки привидан разлог, да се разум са свим искључи из њихове областн. Разлика између онога, што

разум не може да нојми п онога, што он појима, не може да буде очпгледна већини врло нежни људи, у већини релиђија. веровање обухвата не само оно, што је изван човечјег појимања, већ и оно, што је томе супротно, Жудња за веровањем, та чежња за оннм што је ч}гдесно, показује се у наизменнчноме усвајању оних веровања. из којих се састоји свака релиђија. Што год је нека догма пеугодннја за осећање, за разум, за свасредства, помоћу којих се долази до истине, тим је подржавају људи с већом ревношћу. с већом ватром. Такве речи. које пмају у себи двојакога смисла, од којих је један прилагодан. а други нротиван разуму, увек су узимане, те стављене у оно, што се називље мистериозним, тајанственпм. јер се тиме захтевале више жртве од нашега ума. Изрази у сликама, фигуративни, у којима су по техничким бојама, којима су обојени, пстављене биле разноврсне мисли, тумачени су буквално, шта више на очиглед наопако. но што су у тексту. Повеснпца разноврсних јереси, којд нам једно за другпм ноказује сва питања, што су о догми истицана, ноказује нам н то, да. се црква вазда изјашњавала у корпст најчудноватијих шшљења, а противу најприроднијих. Љубав према чудесноме изопачава сваку свједопбу. Тако, кад какав ппсац трпа у своје приче све нешто изванредно, необично, да би му те прнче биле занимљивије, он често и не зна, да је, на тај начин изопачена истина. С тога, он одбацује све оне околности, које назпвље ништавнима, ну, које би могле изазвати сумњу; он чини притисак на догађаје, везује оно, што мисли да је иоследица за оно, што држи да је узрок — ои саставља једну целину из онога, што је досле било само у одломцима, и он унравља само на једну једииу мисао ону пажњу, која бп требала да се расиростре на више њпх. Међу тим, ово дејство, које наш дух тражи, управо најјаче годи уображењу, т. ј. ономе, што је најближе чудесноме. Никако немојте рђаво мислити о ирииоведачу, који вам прича о чудноватим догађајима, нпкако не држите, да је он хтео лагати вас иливарати; већ, пре