Зора

30

3 О Р А

но што усвојите његово причање, издвојте на страну ону даковерност, која га је обузела; сетите се, да је он могао видети много шта. што и не постоји, јер је волео да таково што види; да се могао сетити миого чега, што никад није ни видео, јер је уживао у томе, да меша своје уображење са својим намћењем. Немојте рећи о каквове очевидцу, да се није могао преварити, јер је вероватно надазио задовољства у томе, да вара себе самога, и

своје очи, које су жељно изгдедале што год чудесно, нису га с муком нашле. Не реците, да није имао никаква интереса да вас вара, јер довољно је. да има интереса да нроизведе какво дејство, говороћи по што год необично. Сумњајте дакле у дела, а не сумњајте у особе и оиштој мредрасуди иростог.а света, која усваја, шири и упронашћава оно, што је чудесно, противстављајте предрасуду мудрачеву, који у то не верује.

— СВРШИЋЕ СБ. —

Како су постале Мрцшге у Конавлима Приопћио Вид Вулетић-Вукасовић.

У латинскому је Цавтату (Епидауру) владао силан и богат Римљанин по имену Валерије, те се свак жив бојао тога на гласу витеза. Кад би из Цавтата долазио у град Обод на племениту кулашу, свак би му се с пута и угибао уклањао, јер онако срдит и богат није штедио ни малене дјеце, него би их почепао с коњем, па би га још снловито ућерао у шеницу и нотр'о би сиромашке сузе. Сиротиња га је потајно клела, а клетва је дошла Богу у уши, те је избројпо дане охолому главару, јер се Бог тешко срчи на охола човјека. — Онај силовити Валерије имао је кћерку јединицу, те је гледао као очи у глави. А да, и била је као сунце на гори: — вита стаса, а црноока, да јој није било друге баш од Цавтата до бијелога Рима. Она је била оцу разговор и утјеха, јер је била слика и прилика покојне му жене, па му није бнло баш мило, да је удоми, а да га неостави самохрана на дому. Просили је просци са све четири стране, ал' је отац недаје, а цура се необећаје, него воли дјевовати, да двори остарјела родитеља. Валерије просцима је лијепо одговарао, да му је јединица премлада за удају, а ђевојка је хлепила, да се уда за најбољега јунака у

нашој крајини. — Волио је и могући војвода Стјепан са града Сокола код богате Требињске жупе. Он је био јунак на гласу, а по избор словински господичић рода соколова, па му се у Врсинама с тога и племенити град звао Сокб. Имао је робља и витешкијех коња, а у пољу му радила мбба до мобе, каонути на племенитој земљи СоколовиЛа. Долазио би на Обод и у Цавтат, на би се на њему сјале токе као жарко сунце, а ђевојке би потекле на Шипун, на воду, да се нагледају лијепога и јуначкога војводе. Жути му је перчин био уплетен вас у сухо злато, а на калпаку се окретали на чекрк крила соколова и пауново перје. Лице му било ка' мјенделево цвијеће, а руса глава и танки брци, да је и јунаке чарао, а камоли неће гиздаве ђевојке. Свијех би стасом наткрилио, а гласом иомамио. Вољеле су га словинке, а за њим се помамиле латинке све од Цавтата до града Дубровника. Преда њ би ношетале, да му напоје коња и да му понуде кондијер винца све редом Цавтаћке, и најпрва млађахна канетановица. Он бн јој поздрав прихватио и додао дизгине у руке, па би оскочио коња и носио на Шипун, воду са три змаја. Млади се војвода загледао у красну