Зора

3 0 Р А

тако су дивне, тако су вЈешто и лако испричане, да пх читалац чисто гута и кад дође до краја, онда од срда жали, што их више нема. А како их је наша српска читалачка публика примила, види се најбоље по томе, што су доживиле и друго издање, — а то је у нас заиста ријеткост. Осим тога, неке су нреведене и на њемачки. Друга књига, коју нам је Нушић написао, јесу његови у Бога дивни Листижпм". Ове .тистиће писао је он у пожаревачком казненом заводу, алн то му није ништа сметало да се, по своме обпчају, нашали, а богме и да педне кога. Ових „Листића" човјек се никада начитати не може. нарочито због оног

Нушићевог хумора, који је ведар, фин и неусиљен. Вбог тога су неки одј ељци пз „Листића" преведенн на француски, њемачки и румунски језик. А лањске године дао нам је Нушпћ и трећу књигу „ Са обала охридског јенера". Наша сриска критика веома је похвалила. Осим свега овога, Нушпћ је написао и три шаљиве игре и то: Протекцију, Лензионаре и Сеоског начелника. За Лрошекцију се може рећи, даје то најбоља пзворна комедија у Срба. Бранислав Нушић сада је српски консул у Приштини; он је још врло млад човјек, те тако од њега можемо још много очекивати.

ОЦЈЕНЕ И ПРИКАЗИ

Побратшш. Драма у три чина с пјевањеж. Српској далматинској омдадипи посвећује Стево П. Бешевпћ. — (Књига четврта). -— У Дубровнику. — Српска дубровачка штампарија А. Пасарића. — 1895. — Цпјена 50 новчића. — Мала 8°. стр. 70. Драму ову посветио је писац не само далматинској, већ у опште српској омладпни, као што се то види из његових речи у посвети. Намера му је била подсетити је на „узор-дјела" њезнних „пр адј едова", те да не клоне у „свЈести", до срећнијих времена. Садржина је драме ово: Стари ратар. Новаковић, има сина Богдана п две кћери: Смиљу н Видосаву; а, други, стари Петар: сина Станка. Богдан и Станко су побратими. Девојка Цвијета је Богданова, а Смиља Станкова вереница. Цвијету уграбпше Турци Мехмед-аге Косовскога, а мало доцније и Смиљу. Станко је убио једнога од оних, што Цвијету уграбише, те са одметну у хајдуке; а кад, мало за тим, људи истога аге уграбише и Смпљу, стари Новаковић даје благослов Богдану, да екуии „млађане јунаке", те да своје чете

удружи са Станковима, па да „пстр'јебе села од душмана". Да би се у томе лакше успело, Богдан смишља план: нрерушп се у слепега гуслара, долази у Мехмедов дворац, да му уз гусле пева, ту убпја Мехмеда, даје уговорени знак за нанад осталпм устаницима и на скоро рањен издпше. Догађаји се збпвају у Далмацији, на Косову и под Книном, године 1647, за времена народнога устанка н ратовања млетачке републике на Турке. Ннје нам јасно обележен значај старога Новаковића међ устаницима. Кад, тако рећи, на његов мнг, може да плане устанак у читавом једном српском крају и да овоме донесе ослобођење, онда, мора бптн, да је тај човек, ма по чем био узорит међу осталима. Јер, отмица сриских девојака од стране Турака, није била нн мало редак нојав у то доба, те да би се због тога могла на мах сабрати нарочнта војска. Истина, стари Новаковић. у говору своме и не показује тврде наде, да ће моћи чету сабрати, али тек се јако у то узда. С друге стране, нигде не видимо такве подобности у Богдану, да је бпо кадар, због своје ствари, „зажарити" јунаке својом „нламе-