Зора

ОЦЈЕНЕ И ПРИКАЗИ

нитом р'јечи" и „бесједом". Не вели се, да се пре тога нечим нарочито прочуо и одликовао међ својим друговима, а такав се ни пред нама нигде не показује. Шта више, његово је понашање, према своме и Станковом оцу неирикладно. Ваља имати на уму, да је ово прост момак из народа, из XVII. столећа, када су млађи пред старијима, а особ]1то пред својим родитељима, много мање говорили и јако пазили, шта ће рећи. С тога је, тада, честит момак, којем су Турци вереницу отели, стидео јавно показати евоју ватрену љубав према њој, а пајмање је умео корети. поред себе, још и старије, (кад му сестру Смиљу уграбише): како су „ћори", те нису довољно били на опрезу од Турака. — И иначе је Богдан преко мере говорљив, што би му доликовало само међу његовим вршњацима. — Сем тога, по чем се то Богдан могао надати, да ће, прерушивши се у слепа гуслара моћи доћи до Мехмед-аге, те га убити?! Вар је тако поуздано било, да Мехмед воли слушати гусларе? 0 томе нам бар није ништа казано. II, најзад. кад је дошао до Мехмедова дворца, за што онако замотано говори Турцима, те буди у њима сумњу, коЈа би му могла осујетити приступ у дворац ? У сличшга околностима, преко је нотребно највеће претварање. Богданов је карактер највиднији. Онај иобратпма му Станка, ничим није одвојио од сваког обичног хајдучкога јунака тога доба. Ни карактери: Смиље и Цвијете нису добро схваћени, према столећу, из којега су. Ондашња скромност, стидљивост нростих девојака, никако није доиуштала да оне, као оно Смиља. пред својим оцем и братом, и помену свога вереника. А, Смиља, иа против, чувши, како се Станко, кад отеше Цвијету, одметнуо у хајдуке. узвикујући, како неће да за њим „соколом" нариче. вели: „мушко срце у мог је сокола, вјереннца биће соколица". Много је више у радњи Цвнјета. Њезино онирање страстима Мехмед-агиним за хвалује: ну, могло се нроћн без оноликих иогрда, јер се у томе не мора једино показивати родољубље^ а презрење тога не потребује.

Мехмед-ага и ухода му, Суља, обични су Турци, отмичари и зулумћари. Мора бити, инсац је држао, да ће појава вилина улепшати његову драму. Ну, остало је са свнм противно. Вила му ни најмање није требала. Оно њезино полагање гусала. крај уснаванога Богдана, ненриродно је, нарочито с тога: ш со те гусле Богдан, пробудивши се, мало доцније, као впдљиву ствар налази и узимље, те нам казује да се сећа, откуда су ту. Невидљиве нрилике никада не остављају за собом видљнва трага на позорници. Сем тога, зар, бајагн. Богдан ннје пре тога имао „јуначкога срца", него треба да му га вила даје, н зар он и пре тога није знао цену гусала у Срнству, и без тих вилиних гусала ?! Писац је узео сиже исторпски, ну из таквога доба, које драмскоме уметнику најмање везује руке. Који год бира историске сижее, ваља да у својим драмама, слнка дух онога доба, из којега су. А, за то је потребно претходне студнје. До ове, бар у главноме, овде ннје било тако мучно доћи. па, поред свега тога, ова драма нема ни мало духа ХУП. столећа. — За што се писац не задахну онако богатом грађом из наших народних песама о хајдуцима н ускоцима, оним дивним шаренилом слика: њихова живота, обичаја, карактера. ношива н т. д. Свега тога овде нема. Издвојте из драме карактере Богдана и Станка, покажите их ма коме, не говорећи, шта се хоће њима да нредстави, иа нико неће ни помислити да су и они и када били у дружини каквога, Старине Новака, Јанковић - Стојана или Мијатхарамбаше! Стих је лак, али нема једрине. Драмска техника је нарочито у заплету слаба. Па и сиже је од сумњиве важности. Пстина, Станко вели гласнику млетачкога дужда, којн му пред смрт Богданову долази с поруком да се заједно с Млечићима противу 'Гурака здруже: да су Косовскоме агп крила саломљена; ну опет су нејасне трајне срећне последице ове борбе и слободе, којој је главни пмпулс тако необично схваћен. Држимо, да је ппсац слабо усиео да < рп-