Зора

3 О Р А

ској ом.тадини одабере „узор—дјела" њених „прадједова", ради буђења српе.ке свести. За таково што год, у добу хајдучке и ускочке борбе нашега иарода протпву турскога насиља, драмскоме је писду васколико пространо поље широм отворено; а па њему. ван сваке сумње, лако ће се наћи хиљадама лепших и бољих цветова. да се њима оплете венац неумрлим јунацнма, хајдуцима и ускоцима нашим XVII. столећа. Издање је врло укусно, и но облику, хартији и штампи, а цена је доста умерена. У Београду, 20. фебруара, 1896 год. Милош Н. Пејиновић, професор.

Тасин дневник. (1874—1894). св. IV. Издаље и штампа П. К. Танасковића. Београд, 1896. Област, коју обухватају списи Т. Миленковића, то је оно мрачно удоље камо друштво шаље своје иигнанике, с грехом нли без греха; то је, за многе, чистилиште земаљско, а многнма је ад, који не ивостаје, можда, пза онога, којим нас застрашава вера. Т. Миленковић био је дуго време полициски чиновник, п дуго време управннк београдске полиције, и сад кад то више није, он нам, на свој начин, прича многе стварн, које је видео, осетио и доживео за време дугог службовања. Он је наш Убертус Теме. Он је. у ствари. почео писати још 1874. год. и дуже време следио је Хорацијевом савету. Ако се не варам. он је почео нублпковати 1880. г., кад је штампао једну крнминалну нриноветку, која је доживела два издања, па је и драматисана. Ја се врло добро сећам, како сам с радозналошћу али кроз страх очекнвао наставке Живота за динар у Пороти. Том нрнповетком основана је нова врста наше књижевности криминална белетристика. Т. Миленковић има, дакле, заслугу, да је увео један нов жанр, који нам је, до тада, био познат само по преводима. У кратким размацима времена, добили смо већ читав ннз свезака његових списа -.Еесароши, Еобни бројсви. ПоноИ, (три свеске) и Тасин

дневник (четири свеске). У свих тнх једанаест свезака Таса нам се приказује као одличан полицајац, као човек од срца, као патриота који је незадовољан јер многи то нису. и као добар посматралац. Из масе неприлика што их држава има с онима што прескачу законске ограде, из тога шареног друштва на које је ударен жиг унижења, Таса је издвојио и прнбележио најдраматичније сцене, којима је он сам присуствао, илн нх чуо од својих многобројннх ноданика. Пред њим су, са умења његовог и очинског н учитељског старања за посрнуле, отваралп своје тајанствене и врло често нута крваве животописе људи, који су се крили од светлости дана. Многима је он био нсповедник, те је многол мрачном н одвратном животу завирпо у дубину, и његова је реч многим несрећницама, пред отвореннл гробом, била последња утеха морала. Без обзира на његове друге списе, његов дневник је збирка најразличитијих сцена, занимљивих бележака нз којих се назиру читаве драме политичке и породичне, један скуп моралних носматрања и — жалосних зачључака. Поред зликоваца с прангама, ми се у Дневнику сретамо и с сгетеом. који је, често, најближи букагијама онда кад се чинп да је најдаљн; с министрима свих врста (ах! свих врста!); с генерадима, грађанскнм госпоћама, новинарима, старцима, кесарошнма, подводницима н подведенима, унравницима којима друти управљају, с ћацима, у кратко с нашим целпм нормалнпм и ненормалннм друштвом. То је збирка физичких и моралнпх престуна оннх, који су бидп у казаматима; оних који су сад, и оннх, којп још нису али су нред њиховим вратима. Нама овај низ бележака илустрира живот испод земље, и у исти мах свраћа нам се пажња на шљам и мутљаг који запљускује н каља живот друштва на земљн То је Тасин Дневник. Алп је та књига и још нешто друго. Она је песимистички протест против нашег данашњег друштва; она нам не наговештава већ констатира излокане и скроз нодривене основе нашег друштвеног и нолитичког живота, и нпсац нн мало не крије своју тугу и ногруженост, која