Зора

ОЦЈЕНЕ И НРИКАЗИ

37

је обузела њега као члана наше заједнице. Његово дугогодишње посматрање живота испод земље и на земљи води му неро те често завршава белешке очајнид узвидима, који имају израз врло оиорих констатадија у одељку о карактерима. Донекле су те констатације сушта истина, без сваке сумње. А што су оне нрекорачнле праву међу, то је са осетљнвости нишчеве. Она је примчивија .у њега но у многих других, али је и то носледица средине са којим је нисац тако дуго пмао веза. Кад се човек дуже забавп у казаматима те тако своју пријемљиву природу стави нод непосредне утиске онпх јадника, са свпм је прпродно да се, с новратком у свет, понесе и маса утисака, са којих овај живот у слободи и под~ сунцем, губи много од дражп и вредности, и ми ностајемо не само неприступачнији спољњем бдеску, већ и доброј језгри што је нод њим. Глас неваљалства и порока оставља дубок траг и у чисте душе кадар је убацити клицу сумње и неноверења. Урођени оптимизам ишчезава у близинн оног света у казаматима, и, место њега, заузимају место код благих ирирода нотенцирани хришћански осећаји, а код природа наоружаних и енергијом, јављају се одлучни протести помешани с незадовољством према свему. Ја само на основу овога пншчевог импресионизма могу да објасним његов скептицизам и песпмизам. Јер, најносле, они што су носрнулн, не могу бити огледало оних, које морал усправно држи; онн су сенке нашег друштва и сваког другог друштва; то су они што су рђаво рођени, и они што • су рђаво васнитанн, и они што су под теретом тога двога у исти мах. Тако псто неумесно је одрицати морал онима који су васпитани, одрицати нм га у опште п стоварати крнвнцу на интелигенцију. То још може, на жалост, бити кад кад и у неколико и оправдано. Несумњиво је, да је за носледњих двадесет година — од кад се датирају белешке о којима говорим — било доста, н, релативно, и више него доста примера, којима најјача страна није био морал, али и тим примерима не треба тражити извор и корен у

школи и култури, већ, делом, у чистом прекројавању државног и друштвеног живота, а делом у самој раси. Вара се и г. Миленковић н сви који мисле, да је наша интелигенција нека оделита каста, неки ред, којн је покидао везе с народом и добио засебан тпп. Напротив, ја слободно могу да тврдим да интелигенција није нигде у тако чврстим и блнским везама као у нас. Па не само то, него она ннје ннгде де. мократска у толикој мери и нигде она не носи тако јасно народно обележје као у нас. Да ли је тако било и у почетку нашег самосталног државног жпвота. или су њу таквом створиле доцније установе, о томе нећу да говорим. Да је она данас таква, о томе мислим да није нужно морити се, као ни око питања, које се намеће нрн читању Дневника, — да ли је сад више зла но што га је било? Ја држим да је врло незахвалан посао оспоравати благодетан утнцај делокупне људске културе, и за то држнм да могу изостати разлагања, који то нотврђују, Али у овом имао бих још једну примедбу о нишчевим опаскама о моралу у опште. Примедба је сасвин кратка и летимична, јер се бојим да нонављам ствари тако нознате. У XXV. одељку 11од завесом , белешкама нод 1, 2, 3 и 4 налазпм једностраности, које су код писца логичне, јер треба да служе за доказ резултата до којих га је одвела његова прнмчивост и начин посматрања. Морал једнога народа не мерп се количином престоничког ђубришта. Велики центри, као што су Лондон, Париз, Берлин и т. д., у које се сакунља и маса онога што не ваља, нису мерила за морал народа- тнх престоница, бар не количином свога пзмета. По томе ни Београд није у том погледу, као н многом другом, мерило за Србпју. Ни Ана Делионова, ни Карулина Лесијерова, ниМарија Голдсмит, ни Клара Мајерхајм, нн хнљаде других истога укуса и заната нити су икад биле, нити ће бити кадре да својим животом представљају живот својпх нацпја, нити ће икад бити толико снажне да зауставе вечити напредак, који у моралу н хуманости чине њихови суграђанн. Не треба бар за то доказа. А мени су баш сад при руци студије Јоханеса Шера