Зора

3 О Р А

о моралу у Јелади пре, за време и иое.тс Златног Века, које су једаи колосалан доказ онога што сам горе рекао као резултат, којн је свему свету иознат. Друштвене отресине су доле на земљи. у блату: мора.т и отленост срда и душе горе су, високо изнад њих. Да се нађе морал не треба силазити у каљугу. Ко жели или тражи блато, нека се не нење из њега. Ова целокупна друштвена долпна, звана често пута „илачевно јудоље", личи ми на оне пећине, у којима су при земљи јакп слојеви угљеника. Човек се мирно шета по таковој пећини: он је над отровом. Пас угине одмах. Код ове две нрпмедбе зауставио сам се не да њима умањујем вредност књиге: то ја нити хоћу, нити могу; већ да читаоцима кажел како мислим да извесне разу.ттате, или, тачније, погледе пишчеве треба примати с резервом. То су ти њихови погледи на морал. Он на једном месту, у одељку XXV., спушта бојажљиво завесу, коју је био намеран задпћи, јер је иза ње тма јада и чемера, н пита оне, који буду писали о овој књпзи: да ли му саветују да задпгне ту завесу то да покаже шта се крнје иза ње. Зола и други нису иитали за савет публику кад су хтели да скидају завесу са покварености, коју еу билп уочили. II Миленковпћ треба да зна своју дужност. Нека немилосрдно здере образину злу. где год га је запазио. Јаду и чемеру неће се подражаватп. У осталом, он и не пнше уџбеник за више женске школе, да би сво.је познаннке из помрчине заклањао са њпхове недовољне тоалете. Он даје грађу за социологију нашег света, и ту нема места срамежљивости. Најзад, он је данас и једини, који у томе правцу може да даје податке од вредностк. Онп што су полазили његовим трагом, засталп су још у почетку. Оскудевало им је двоје, што је, у осталом, битно: огромна полициска практика, у вези са спремом н образовањем иначе, и начин одабирања. Другим речима нису ималн поглед, који одмах умотри оно што је карактеристпчно или за већину заннмљиво. Они у ситницама нису гледали ситнице, а крупнице

ннсу схватали. Докле год онн буду такви, Таса Миленковић биће први и једини у овим пословима. Наггу.

АЊег! Ма1е1. Еп 8егМе: 8оиуешг8 с!е Ра^иез; у Е^а УГе соп^етрогате, 1896., 1. Април, стр. 33—52. Ово је већ девета година, како излази у Паризу великн породичан лист, 1^а \ае соп1етрогаЈуе, коме је један од главних уредника познати француски филозоф н академнк Жил Симон, који је, са неколико преведених дела, нознат и српској чнталачкој публици. Поменутоме је листу проф. Албер Мале, бивши наставник Краља Алексаидра, слао стално дописе из Београда о политичким нриликама у Србији а описивао је н разне народне нам [обичаје н старине. Било је ту неколико леппх ониса нашпх народних игара, иесама и обичаја, који, као што нам изгледа, прођоше и неопажени у нас!*) У зачељу забележени чланак, то су нишчеве успомене о Ускрсу са пута у манастир Манасију, задужбину Деспота Стевана Лазаревића, сина славнога срнског цара Лазара. У њима он описује своје путовање жељезницом од Београда до ностаје за Свилајнац, а одатле колима кроз нитому моравску долину за Свилајнац и Манасију. Уз пут забележио је све што је чуо и видео. Његовом вештом посматралачком оку није ништа умакло. Дивно је описао горе и долине кроз које је прохујао, а нарочито су му занимљиви онпси типова и разговора са сапутницима у жељезнпчким колима. Има ту свачега: о нолитици и о вештинама, о трговини и о иарницама, но све то зачинио је шалом и хумором, који из ироније иде чесго и до заједљива сарказма! . . . Ну, шго је најинтересније у овим успоменама, то је његово бављење у

*) Тако у једноме евоме допиеу (свеска од 1. Фебруара, 1893. год.) лепо опиеује нагае народно коло. Оно нема нпчега заједничког, вели он, са провансалском фарандолом у Француској. У нашим на_ родним играма гледа одблесак народне нам историје; за њега је коло један параграф из српске историје.