Зора

ОЦЈЕНЕ И ПРИКАЗИ

манастиру Манасији и онис једне народне светковине, којој је нрисуствовао. За изглед Манаоије вели: да је јединствен и оджах прилећује, да онај Енглез, што је пропутовао 1860. год. Србију, није ни најмање нретерао рекавши: „да је сам пзглед манастира Манасије довољан да се надокнади пут п умор за једно путовање кроз Србију". За развалине око манастира, који је онкољен једном тврђавицом са дванаест кула, вели: да су величанствене и да ленших но стилу и изради, није видео. Описује за тпм манастир и његову унутрашњост, За живопис, оно се што се дало још очуватн веди: да је красан. достојан господства и величпне самога осниваода .. . „Т1о својој првој лепоти и сјају, вели он, ова је црква била достојна да се такмачи са споменицима, ноје у то време нодизаху у Француској, не толико по форми и вештини украшавања, колико по хармонији, господству и гиздавости и они, који су је градили, беху заиста уметници ..." 0 Ускрсу манастир је славио. Тога дана беше се слегао силао народ у Манасију да нрослави тај дан као успомену на оно старо, славно доба. Г. Мале прнсуствовао је тој свечаностн, коју онисује са узбуђењем. Он не зна чему пре да се диви ? Да ли оној српској стасптости или украсу и гиздавостн наишх Срнкиња! Да ли познатоме срнском гостопримству или простотн илепоти наших народних обичаја!... Са реткошћу он се одазвао позпву домаћина свечаности и сео за српску нросту али од свег срца нонућену му трпезу, где је текло право српско весеље. Било је ту, норед укуснога јела и доброга нића, и лепих здравица онако, како их само наш народ уме да наздрави, а већ песмама и колу није било краја. Г. Мале, из дубоке захвалности, наздравио је Србији и њеноме владаоцу и целоме српском нлемену, где га год има . . . Један народ којн је толико обећавао, није могла да уништи једна кобна битка, нити петстолетно ронство, он и данас има ретких одлика, којима се странци диве!... -

Овај заиста, са задовољством биљежпмо, за нас Србе лепи и занимљив чланак, украшен је са пет добро погођених фотографских снимака, којп представљају: главну улицу у Свилајнцу о пазарноме дану и једну кафану, путничку механу на друму, изглед манастира Манасије и тврћавице и нашу сељанку у свечаноме руху нз Поморавља. н. с. п.

Еанетанова кћерка, приповпјетка Александра С. Нушкина. Превео е руеког п предговор написао Душан М. Радовић. Мостар, издање п штажпа ирве српске књижаре и штампарије Владимира М. Радовића. Стр. 189. Цена 85 новч. Ова красна Пушкинова новела, чију је вредност преводилац гласом знаменитих руских критичара у свом предговору истакао, угледала је света у српском преводу. Преводилац није успео, да ову лепу приповетку лепо и преведе. Све красоте н»ене, са којих се она хвали 7 несу репродуковане у овом преводу. Има много формалних погрешака, којих не би смело бити, кад би српски превод хтео да одговори достојанству рускога оригинала и месту литерарном, које ова новела у руској књижевности заузима. Преводилац није ни мало пазио на језик, што осетљивијем читаоцу мора много сметати. Од многих погрешака споменућемо само неке: „и ја чујем (!) димом удара" место „и ја осећам д. уд. м ; — „мој скиталица" место „моја скитница"; „торжанствено" место „свечано" — „наге се (!)" место „наже се", „размазивање (!!)" место „мажење"; — „до чега сам доживио" место ;; шта сам доживио"; „да застге" (3 л. једн. од гл. заспати) треба „да зассш"; — ; ,кад се тако надаш у нашу тврђаву" место „кад се тако уздаш у н. т. — ,,жалио о том и место „жалио за тим"; , ; са жалосном вијести" место ,,са жалосном вијегпћу"; „да описивам' 4 место „да описујем"; ; ,одјелење" место „одјелЈење"; — ;; посакријевали (!)', место , ; посакривали и и т. д. ит. д. — Књигу у осталом можемо препоручити као пријатну лектиру, јер је сама по себи интересантна, особито кад помислимо, да се и онако читају још и лошији преводи лошијих страних писаца. Издање је укусно. — Л. —