Зора
4
3 О Г А
Онда осети да га сунде топлнје огреја и да га жиран сан хвата и заспа одмах, да се више не пробуди. Светли царе Горане, хоћеш ли и ти такав вечни живот? — Не! Такав нећу! рече цар, А зар не може бити вечни жпвот и младост п снага?! — Све не може, одговори баба, алп ти још једно могу помоћи. Да ћу ти вечан живот и младост и снагу, а.ти пола ћеш бити жив и будан, а пола мртав и у сиу. Још ето бирај сам или волиш дан, нли ноћ, само ако жив дан данујеш, ноћу ћеш мртав бити, а ако ноћ избереш, дана не смеш никада видети. Дар Горан се мислио дуго и дуго, па најпосле рече: — Па нека буде и тако. Дај ми ноћ да је моја, а дан нека је за мене сан. — Добро, светли царе Горане, али још чуј и ово: ако те застапе ма где сунчев зрак, онога ћеш се часа или растопнти као снежна грудва, или прснути сав као мех, па ма то било на путу илп у кући, или то било твојом вољом или невољом. И запамти све ово царе, па се не играј тиме, јер тако мора бити. -— Добро! рече Горан. Онда му баба даде траву и рече нешто, и од тога часа цар Горан спаваше дању, а ноћу је био жив и увек млад и увек снажан. Много је после овога прошло. Горанов је град опао, куле су му се порушиле, само ј'е остала једна највиша у којој је он дању спавао и из које је ноћу излазио. Него цар Горан није мировао. Сваке ноћи узјаше свога коња и понесе свога петла, што га опомиње, кад је време ићи. па је долазио у мирне куће, јео и пио са женама и девојкама, а нико му од мушкпх није смео на очи изаћп, јер се беше прочуо, да је страшан тај змај Горан. А чим петао лзпи крплима п кукурекне, а коњ опет захрже, код празне зобнице, Горан скочи из куће, опкорачи
коња и узме петла; дохвати се своје куле, да опет идуће ноћп пзађе. Тако он једном баци око на једну кућу, у којо.ј су били само муж и жена, а још жена нероткиња. Муж, тужан. нешто од страха, а п што је морао, чим чује Горанова коња, где лупи копитом крај његове куће, узме штап п опанке, па беж у шуму, а Горан уђе у кућу. Сутра дан каже му жена: — Гвоздене, зар те није грехота и срамота, да ме оставиш хали п да бежиш од куће ? — А што се ти хваташ са змајевима? велп Гвозден. — Не хватам се ја с њима, но ми се сам наврзао. Одбрани ме, ако си човек! — Човек сам вели Гвозден, али ни сам нн зубат нн рогат, а пред змаја се не излази шуте главе. — Попи иам, вели жена, све вино! — Не дај му! — И ракију. — Не дај му! — Али он је змај, а сваки је змај јак па и он. — Хе, вели Гвозден, знам и ја то, па зато грабим у шуму ! Впде жена да јој од мужа нема ништа, до само, што сваке ноћи врше зелену траву по пољу п што трњу не да, да се одмара, те се од тада поче молити Богу сваки дан овако: — Дај ми Боже рода и дај ми одбрану. Не тражпм тн ни славу ни хвалу, али ми дај од срца порода, нека нпје веће од печурке, нп јаче од скакавца, но само да ме спасе од ове невоље, и да отера зм>ја Горана, који ме живу намучи поред мога мужа Гвоздена. И тако она сваки дан и сваку ноћ, док се најпосле не осети бремна и по времену роди дете, али велико као печурка и још чим се роди, пође ногом и проговори одмах, па рече својој мајци: — Нек сам ти срећан!