Зора
ЦАР ГОРАН
5
Погледа га мајка невесело па рече: — Да Бог да дете, и нека је проста сва мука моја, само си ти мени ја дна одбрана. Ја сам мислила нешто боље и од Гвоздена, кад ето да се не грешим, није нп као човек. — А реци тп мени само, вели дете, шта ти треба, па ћеш вндети! — Нека сине, помошћу се ја још сама. Онда дете не хте вшпе ни да пита, но оде у кућу и ту се изгуби негде, нптп га они нађоше. Пред ноћ рече жена Гвоздену: — Видели ти онај наш дар Божи? А на то ће Гвозден љутито: — Реко л' ја теби. не хватај се са змајевима, сад имаш и закрпу! — Од Бога сам је искала, вели жена. — Е жено, да п Бог зна шта је Горан п он би као п ја ватао шуму и облачио опанке чак онамо под крушком, а ово што ти је послао, као вели: зарадуј се и насмеј се! — А шта си ми ти? — Ти знаш! Ја сам шут! И Гвозден спремп све, што му је за ноћас требало, а кад се чу бат коња горанова, Гвозден брзо утече, а Горан уђе у кућу. Чим отвори врата рече осорно и бесно: — Жено, дај вина! — Нема, рече она. — Како нема — п ту пружи сам руку, па извади и донесе дело буре и отвори врањ. После једпом руком држи и пије, а другом хтеде да помилује жену по образу. кад га лупи мали камен по главп. Трже се Горан и погледа више себе, али не впде ништа. — Шта то пада с куће ? упита жену. — А шта ја знам? одговори она. После Горан нађе заоблицу од јагњета и иоче јести. Једном руком једе, а другом хтеде да помилује жену, док га опет удари мали камен по глави.
Трже се Горан и погледа впше себе, ал' не впде ништа. — Шта то пада с куће? упита, као пре. — А шта ја знам, одговори жена. Онда Горан затресе главом и саже се њој ш крило, па рече: — 'Ајд' ме бишти мало! И опет га удари малп камен, те се трже и ногледа горе, али опет не виде ншпта. — Ова се кућа растиче! рече љутито. А жена одговори. као п пре. — А шта ја знам. Онда Горан спусти главу на руку и намршти се љутито, па уз то рече: — Разорпћу је друге ноћи, ако ми опет смета! У то запева петао, те он уседе коња и оде. Оутра дан каже жена Гвоздену све, а кад рече за камење, викну неко из траве: — Ја сам га гађао! Кад они обоје очима тамо, а њихов се син иопео на ^едан пањић и маше на њих рукама. — Е моја црна срећо, рече му мати, а зар ти не чу да ће Горан кућу да разори? — Нека, вели мали, види ћемо! И опет га некуд нестаде. Тога се дана уплаши Гвозден, али вели у себи, нека рушп и кућу, само ћу ја даље да на мене греда не надне. Кад те ноћи дође Горан, а Гвозден утече на своје место и седе под крушку, па поче да се самом себи жали: — Што ме изломи овај вадивек, те ми не да лећи ноћу на место, но чувам ову крушку, као да ће ми злато с ње пасти! Да кажем, дз, сам срећан једне ноћи био, а да нисам иричувао ово пусто дрво, или да се ниеам зажелео и тврдих дасака, само кости да одморим — да Бог д&! Но зевам целе ноћи у празно небо и ослушкујем оног проклетог петлића, кад ће да крекне, да смем у своју кућу ући.