Зора

6

\ 3 О Р А

А још ми жена донесе онај дар Божи, те ће ми сада хала и кућу да сруши. После помисли на тај свој дар Божи и онда га виде малог и онаког, какав је, па још некаква чуда с њим и најпосЈе, као кроз сан неки, виде га где виси као зрела крушка и управо над његовом главом. Кад од једном осети да му се нешто лепп за ногу и где га танак глас впче: — Тато ... еј, тато! Упл аши се Гвозден, јер бејаше ухватио страх од Горана п кад је будан п кад спава, па му сад срце залупа, те скочи и наже кроз шуму и не стаде докле га брзи дах не зауставп. Ал и тада учпнп само два пута „Ох—хо", кад се опет оно мрдну на његовој нозп и истп онај танак глас рече: — Тато, еј, тато! Опет Гвозден запе п поче скакати и где треба и где не треба, а страх му се попео на врху кпке и све му фес диже на глави, још се бедан сваки час бацака и десном и левом ногом, не би л' стресао то чудо са себе, докле га не обли свега зној, те иаде на једну лединт, па онако уморан рече: — Убп ме, Горане, више не могу! И ту склопи очи лежећи п поче да чека смрт. Не осетп тога тренутка ни глуву, мрачну ноћ, нити виде јасне звезде по тамном небу. Ал' у томе му шушну нешто до самога ува и чу се онај глас: — Тато . . . та ја сам! Гвозден скочи љутито, јер впде све шта је, па впкну: — Ко си ти? — Та ја сам . . . твој син од јуче. А да га је Гвозден могао назрети, би га у први мах згазио, овако само даде језику на вољу, те рече: — Их наказо једна, а .ја погпбох жив од страха, да ми се змај није попео на врат! А што сп се за ме зллеппо, кад те ја нисам ни у кога молио, но твоја мајка? А на то му син рече:

— 'Ајде похитај, те змајевом коњу подмети земљу место зоби, а ја сам већ петлу одсекао језик и залепио крила катраном, те не ће чути, кад ће зора сванутп п онда је наш. Виде Гвозден да је п мали паметан, те поће, како му онај рече, а дете викну: — А мене остави ?! — Па где ћу те? — У недра, тато. И тако Гвозден учпни све онако, па опет утече у шуму и седе под ону евоју крушку. Чудио се Горан, што му петао ћутп п што му коњ не хрже, ал' све мисли још је мрак. Али кад му се протеже ноћ, погледа једном на исток, а тамо се већ указао првп јав од зоре. Онда Горан скочп брзо и узјаха свога коња, па јурну својој кули. А зора све блпже п небо све руменије, те Горан виде, да не ће до куле стићи, но се брзо сакри под један стог сена. И чим грану сунце, успава се он својпм тешким сном. А тамо код Гвоздена пред кућом скупили се сви тро.је, па ће жена рећп прва: — Еј црна моја срећо, што учинп!? Страшпп Горан рече кад поће: тешко вама свпма? Гвозден задрхта као и те ноћи, а малп рече одмах: — Тато, да.ј ми вола галоњу, да ухватим змаја Горана. — 'Ајде, велп Гвозден, где се галоњом хвата змај, кад он има коња крилатога! — Дај тп мени само галоњу! Најпосле му Гвозден даде, а дете му још рече: — Мети ме у његово уво. Гвозден га мету у уво, а дете поче да впче: 'ајс лево, 'ајс десно, те во као смушен диже реп п јурну преко трна п жбуна п то час лево, час десно, како му дете каже. Тако дотера до онога стога. Ту нагна галоњу на стог п он поче да разгонп роговима сено с њега, док се не