Зора

8

3 О Р А

Последњи зраци поздаћиваху високо чело старчево и шнљаху још иоједан тоиао иољубац дечици, која су око своје мајке и својега иалог осамљеног гњезда скакутала и весело кликтала. Са недогледно бескрајног мора покадкад дизаше се као неки велики уздах природе који је летео небу па се губио у васиони. Неисказана мидина трептеда је над земљом а неизмерна лепота над водом. II. Тада изађе из колибе Језабед. Њена је појава имала нечега живописног и ако је била стара. Мала пуиа ста«а, у старинском европском оделу; својом округлом главом, пуним образима; својом жуто-златом сребрним власпма протканом косом која јој у вечерњем зраку чело окружавала пламеном глоријолом личила је на средњевековну витешку госнођу какве виђамо на сликама Холандеза. Једнно су јој очи одмакле у овај век: пуне жара у црној дубини, нуне духа и жудне за нечим чему ни сама не би знала имена, н са пуно израза своје расе. Она метну округласту меку руку нараме Абдураманово. — Што чекаш внше оче? Пођи унутра, нема данас ништа. Старац подиже гдаву н погледа у кћер. Тада се видедо да му у очима сја неки необпчан занос у чијој се мутној дубини губпо дух п замршивале се мисли. — Данас? — одговорн као у сну. Ох та данас највише очекујем. Језабел ућута те као и отац јој ногледа на заходу сунца. Но мало после опет се окрену старцу: — Веднм ти као лане: прође век један, н нема ништа. Остави се и дођп да се одморнш: дуго сп седео гологдав на сунцу. — Сунце залазн а овде је тако лепо. Пусти ме да седим. — Узалуд чекаш. — Не Језабел, не — и погдеда у кћер тако чврстим убеђењем а у уздрхталом гласу са толико одлучности, да жена на ново умукну.

— У груднма осећам смрт! — узвнкну старац. — Нада ме неће нзневернти при растанку. — Он се брже нодиже и рашири руке према мору; у овом положају а у свом широком руву личио је на пророка из старе прошлости својега народа, којн објављује вољу Божпју. — Бог је велик и ја знам да ћу добнти гдас. Већ неколико дана чекам, данас мора битп. — То сн и лане рекао — промрмља Језабед. Старац клону на камен на коме је пре седео н са крајем огртача брисао је зној са чела. Усне су му само својој ћерци чујно шанутале име: — Рахила, Рахила . . . Тада врисну Језабел. Горе под облаком заблиста нешто у зраку иа се муњевитом брзином спусти њима и лаким шумом иаде у песак на обали. III. Језабел ирптрча и прихвати ствар; то је био голуб. Старац се и не осврну тамо, већ мутним погледом. бледим дицем и слабнм гдасом рече : — Види пише ли тамо „Рахнла". Језабел донесе голуба, скину му хартију с врата и погдеда у њу. Прва реч коју је прочитала беше то име. Она одговори: — Има оче, ту нише: Рахила. Бен Менахем гледао је дуго н са гласом у коме се скривао један цео свет сете говорио је отежућп сдогове као да иева, како то чине Источњаци када говоре у заносу или тузп: — Рахила! Знаш ли ти Језабел шта је то Рахпла? Рахпла је неизмеран бод; Рахила је једини сан довољан за цео жпвот; Рахила је мисао која испуњава целу нросторнју тамо над небесима а камо ли све слабе уске човечанске груди што ће пући не могав обухватитн величину њену. Деца се међутпм приблпжише старцу и тихо говораху мајки: — Деди је позлило. Но чим угледаху голуба иомамна од радостн шчепаше га и кликћућн као млади соколови трчкараху тамо-амо: