Зора

3 О Р А

су лишени и најнужнијих средстава за живот, па и да 1131 номогне. То је дужност и свакога човека посебице, као и целе заједнпце. * Било је то у Паризу 1841. године. 11о једној хладиој и нрачној децембарској ноћи, на сашо Бадње вече. иђаше с муком. ноштаиајућн се, кроз улицу Мазарен, један човек висока раста. Љегово одело беше недовољно да га заштитп од јакога ветра, који тога веч ера дуваше као бесан: шешир са дугим ободима бејаше спао на његово лице тако, да се је могла само видети његова дуга брада и дуга седа коса, која падаше на његова новијена леђа. Под мпшкои је носио један нредмет дугуљастога облика, завијен у једну шарену мараму. Пошто је прошао мост п место т. з. Еарувел. одмарајући се више пута на њнма, продужи нут, клатећи се на ногама н једва се докотура до улице с!ев ГопГашев. Ту подиже главу и ношто је угледао светлост на прозорима. отпоче да свира једну тако жалосну п нескладну медодију, да се два неваљалца удалише ругајући му се. Човек, кдонуо духом, свали се на праг једнога ходника, инструменат остави на колена, н гунђаше: — Не могу више да свирам! Боже! Боже! Смилуј се на ме! И поче да плаче а сузе се котрљаху као од срца. У том нстом тренутку, тим нстим дугнм и мрачним ходником, долажаху три младића, певуцкајући једну арију која је тада бнла ујеку. У почетку не беху прпметилп свирача један га је гурнуо ногом. други му је обалио шешир, а трећи пак оста убезекнут, гдедајућп пред собом како се из мрака помаља овај вежки старац са гордим а у исто време нонизним изгледом. — Извините, господине! да вас нисмо повредили ? — Не, одговорл виолиниста, сагињућн се с муком да нодигне свој шешир. Ну један од овпх младића учини то пре

њега и нружи му га, док је његов друг, приметивши ннструменат, запитао старца: — Ви сте музичар, господпне ? — Био сам некада, уздахну сиромах старац, и две велике сузе скотрљаше му се дагано из очију. — Шта вам је? Ви сте болесни? Да ли би вам могли помоћи? Старац погдеда три младића, па пм пружи свој шешир, нромуцкујући: подарите ми мплостињу! Не могу више да зарадим себи за живот свирајући на виолини, прсти су ми укоченн; ћерка ми болује од грудне болести и умире од неимаштине. У акценту овога старога нросјака бидо је толико бола и јада, да су ови младићн узбуђени ночели лити сузе. Брзо завукоше руке у своје џепове п нзвадише све, што су имали. На жалост, први је нмао 50 пара, други 30 пара а трећн — једно парче калафонијума!... Свега шеснајест марјаша да олакшају тако велику сиротињу! То је бидо мало! и онп се погледнуше жалосно. — Пријатељи! викну онај штојестарца запиткивао, мадо труда п доста добре воље! То је друг по занату! Ти Адолфе. узми виоднну н нрати Густава, дотле ћу ја купити бакшиш. Што рекоше, то н учпнише. Подпгоше јаке од својих капута, разбарушпше и навукоше косу на лице, набшне шешнре на очи. — Сада, жнво и сложно! викну Шарл обраћајући се Адолфу: — Адолфе, нанред са твојим комадом са конкурса, да скунпмо свет! Под извежбанпм прстима младога виртуоза виолина сиромаха старца одјекнвала је весело и Сагпауа1 с1е Уешве је нроизвео изванредан утисак. Сви се окодни прозори поотвараше, мимопролазећи свет нагрну, скупп се, отпоче пљескање са свих страна н много белих новчића падоше у старчев шешнр, кога беху наместили на видику нод лампом. После мадога одмора, виолина окуша поново своју срећу.