Зора

128

3 О Р А

ЧИТУЉА Манојло Ђорђевпћ-Призренац И писац „Слободарке" еклопио је за навијек уморне очи своје. Заспао је слатким санком, санком из кога се впше никад пробудптп неће. Назад неколико дана, у сриском Биограду, спустише Манојла Ђор^еви^а-Призренца у крило хладног гроба. Орпска књижевност п опет је и-згубила једног вал.аног радника, којп је био тако вриједан, тако добар, а тако скроман. За четрдесет и шест година живота, он је много радио и много урадио. Обогатио је српску књижевност са једном од најбол.их српских трагедија, са својом Слободарком. Обогатио је са: Јасмином и Преном, Отровницом, Злашном гривиом и Динамишом. Обогатио је са многим лпјепим прпповпјеткама, као што су Крвав јаглук, Четири божиЛне ирииовијетке п т. д. и т. д. Па и наша „Зора" изгубила је једног ва.Ђаног сараднпка, који нам много обећаваше, — али црна смрт пе даде, да то обећање и испуни . . . Лака му црна земља п вјечна памет!

На 28. о. мј. угасио се живот једнога млађанога радника, на пољу српске књижевности и вриједнога еарадника наше ,, Зоре". Ледена самрт отргла ,је из братскога нам кола, нашега милога и незаборављенога: Јефтана Р. Шангнћа. Као цвјешак који свене кад ?а мрачна јесен свлада*), тако је свенуо и он, у 21. сво.јој години; свенуо је баш тада, кад је почео и кад је хтјео да ради. да књижевностп српској што више допринесе. Јефто је још прије двије године почео писатп пјесме и прпче п штампавати их у разним српским листовима, као у: „Бое. вили", „Бран. колу", „Делу", „Бранику" и нашој „Зори". Задња пјеема његова, бпо је Давид (види 2. број „Зоре") у коме нам је он, осјетившп клету бољку, довикнуо: Усано је дзвор страсти с ндш и љубав моја свела, И сад само сузе лијем над могилом од непела .... Његове пјесме одликују се њежношћу и лакоћом стиха, а приче му се пак одликују живошћу и вјерношћу. — Српска књижевност заиста је пзгубила једну ваљану снагу, јер би нам Јефто, да је поживио, кроз коју годину пружио много и много својих њежних пјесама и лијепих приповиједака. Спровод мплога покојнпка, био је на 29. о. мј. и био је сјајан. Осим дјеце, свјештенства и миогобројнога народа, ту је било и наше српско пјевачко друштво „Гусле" са својом заставом, јер се је Јефто у поељедњпм данпма сјетпо овога друштва и назвао се његовим добротвором. Поред тога говорили су: на Суходолинп г. Јован Дучпћ у име другова и пријатеља његових, у црквп г. ноп Василнје Ивезић, пред црквом г. Јово Дугоња, у име школских другова, а на гробу г. Свет Ћоровић у име друштва „Гусле". И наша „Зора" тужи за својим драгим сарадником и кличе му: Збогом мили и добри Јефто! Лака тп црна земља и в.јечан спомен међ нама! *) Војислав.