Зора

ЖЕНИН ПРИЈАТЕЉ

141

тишина и мирноћа овдадада. Стари господин без воље је пушио, а госпођу је често крај стола са исплаканим очима затекао. — Шта се то код вас дешава? Да ли те какво зло снашло, Шарика? Зар немаш више вере у твоме староме куму? Питао ју је то покрај гласовира; у соби само њих двоје беху. Неодлучно је

— Ваљада си заљубљена, зар не? Пронашао је. Љубав је морнла, беше у грознпцп. памет је изгубила ... Родитељи н.ени нп да чују о њему, али она неје могла жпвети без Павла Ревајије, или ако би и могла, није хтела . . . Давнашња .је то љубав, од године дана. — Павле Ревајија?

Манојло Хор^еБИ^-ПрИЗрбНаЦ, српски књижевник

гледало дево.јче у лице свога иријате .Ђа, борила се, није смеда са истпном на среду . . . Грчевито је стискала рукама капут Литвајпјев, а своју лепу главу болно је спустила на раме његово. — Но, па шта ти је, Шарика? — Овако се више не може живети!

Познавао га је Литваји. Обесан, силеџпја, празан човек беше Ревајпја. Лудовале су за њнм све жене у жупанији, али Литваји не би му поверио ни своје псето, а камо лп своју кумнцу. — Прошло је неколико дана. Литвајн доби писмо од Шарпке.