Зора

142

3 о р а

„Немам никог на евету, коме би се иекреније поверила, као теби . . . Рекла сам ти, да овако дуже не могу живети. Ако још волеш твоју кумицу, учинп што за њу, јер иначе ништа ми друго неоетаје, него ..." Отпочела се борба са тврдоглавпм Цобалијевима. Литвајн је све чинио: доказивао им, да је љубав ието. што п вера. Прптиснуто јаче, све на впше скаче. Предочпо им све могуће опасности по Шарику, чак п по њен живот . . . Љубав је псто, што п вера. Гониш ли кога у туђу веру, баш у пнат тамо неће. После двонедељне очајне борбе Шарика је слатким осмехом п светлуцавпм очнцама примила Литвајија. — Слатки мој куме! Како-ли те волем ! А кум'! Он се тужно, жалосно смешкао. — Далп је у твом ерцу оспм Ревајија и за ме што остало ? — Твоја је половина срца мога, п то не мања... Он ће ми битп муж, тп пак пријатељ, мој добри, племенпти пријатељ .. . Не задуго обавило се п венчање. III. -— Како то говориш самном? Као са елужавком твојом? Муж није одговорио. Слегао је раменима и даље читао новпне. Впдило се на њему, да му непријатно било наметање женпно. Уене женпне еу од љутине дрхтале. — Оставпћу те, вндећеш . . . Рекла је то, тек само да га уплашп. — Па идп! Шта ме брига! Погледали се. И опет само хладна мржња п презрење могло им се из очију читати. Оваки призори често се пзмеђу њих двоје одигравали. Често довољна беше једна реч само, најмањи покрет, па да се безузрочпа, неоснована мржња и непрнјатељство између њих породи. — Па в ад је тако, а оно збогом, Павле! Марићеш ти већ!

Изјурила је напоље иреко трема V мали врт. Није видела ништа, чула није ништа, љута горчпна и јед мучно је. Камо да иде? Мати јој на левој страни улице седи, скоро на крај вароши, на десно је река. Пошла је реци. Није мислила у њу скочпти — јако је плашљива била али сада, када јој ерце препуно беше пркоса п бола пријало јој наслонивши се на ограду ћуприје п гледајући у мрке таласе, што су даље пспред ње одмпцали. Миелила је, шта бп њен Павле радио, када би она сада случајно у воду . . . Није могла дуго на ћупријп етајати, бунилп је мимопролазећи. Прешла је у младу шумицу, што је крај речне обале засађена била. Дошавшп на крај, створио се пред њом Литваји. Давно се већ нису видели; он, када је видео. да га Ревајија не трпи, престао је њима одлазитп. — Гле, Шарике, јеси-лп ти то? — Ја сам .. . — Па тако лако обучена? Захладнићеш! Шарика се тужно осмехнула. — Тп на свашта мислпш, добрн Литвајију. Затим јој нехотице чудновато пптање елете са усана. — Зашто сетако добар човекне жени? Мало их је људи, као Литваји, које пптаху, зашто се не жене. Свако осећа у себи, да му у срцу довољане нежностп и жудње за жпвотом брачним има. — Јест, зашто се таки човек не жени? — И то има свога узрока. .. Него сад идп кући твоме мужу . . . отпратићу те до капије .. . — Не, п нпкад! Лптваји је убезекнуто гледао у лице Шарикино. — Кумице, не изгледаш ми баш најбоље! Шарика је оборила очи и руком гладила огрлицу на Лптвајијеву капуту.