Зора

ЖЕНИН ПРИЈАТЕЉ

143

— Слушај, Литвајију, почела је неодлучно... Реч јој на уснама изумрла, а главу је прислонила на раме његово. — Ох, Литвајију. ја сам тако несретна! Овако није добро живети! — Опет си се ваљада свадила са ГГавлом ? Не ваља то толпко срцу примити... Хајде, ја ћу вас измирити. . . Ово му не би била првина, јер је впше пута већ био у том сретном положају, да незадовољнике мири. Но овога пута то му не исиаде за руком, јер Шарика се одлучно томе противила. — А нашто то? Да се измирим с њим, а после недељу дана опет да будем принуђена остављатп га! Не, не! -Једном нека томе крај буде. Та ти и не слутиш, шта се међу нама збило . . . Када бпх знала, да ме он љуби, не бпх марила, па ако би ме чак и тукао ... Али ме не воли ? Знам, да му не требам више ... Ишли су једно покрај другог. Литвајија је ужас и беснило спопадало слушајући. како се Павле гадно понашао према својој жени.Шарикп је на срцу, као мало одлануло, када се изјадала. Два дана саветавало се о Шарпкиној судбини и будућностп. Стара Цобалијевпца и сама је била тога мишљења, да је боље, да се раставе. Шарика сва сретна у загрљај је пала матерп. — Опет ћу бпти слободна! Отановаћемо поново на нашој красној, зеленој пустари — је-ли, драга мати? — све ће онако битп, као за мога девовања . .. — Све, све, кћери моЈа . . . — А нећемо сами бити. јер ће нам Литваји бранилац бпти . . . Литваји, мој јединп, искрени пријатељ! Испод влажних трепавица тако је љупко погледала у Литвајија, да му је срце од радости играло. Слатком надом испуњена беше душа његова, Шарика ће наскоро бпти сасвим слободна п онда? II без знања женских потражио је Ревајија, да још последљи покушај иамирења учини. Хтео је

овим своју савест, да умири само, јер је добро познавао Павла и његову тврдоглавост. Напред је знао, да ће му покушај безуспешан бпти. Резултат посете доста чудноват беше. Павле, кога љутина и јед већ више дана морио, назрео је у Литвајију његове скривене намере. Сумњао је у њега, хтео му се осветитп, те га вређати почео. — Не разумем, шта хоћеш самном? Павле се иронично смејао. — Ја довољно разумљиво говорим! А ако ти и то није доста, бићу још разумљивији. Сада га је Лптвајп разумео. Тражио је двобоја, хтео се с њиме бити, хтео му се осветити. Шта је друго знао? Пристао је. IV. С вечера другод дана сва узбуђена ступила је госпођа Цобалпјевпца у собу своје кћерп. Шарика, коју помисао на развод сретном чпнпла, целог дана нешто нервозна. раеејана била, а по подне опет тужила се на главобољу. — Шарика, за пме Божије — замисли, шта се десило? — Шта ? — Литваји се тукао са твојим мужем! Сад сам баш то чула . . . Млада госпођа морала се на сто прислонити. јер би иначе о тле ударила. Лице јој дошло бледо, као дувар. — Не оој се, Шарика! Лптваји је пстина тешко рањен. но не ће умрети... Добри Литвајп због тебе се био! Шарика је дрхтућом руком превукла преко лица, а затим наједном узела шешпр. — Идем к њему! Мати је није задржавала. II сама узбућена беше. Сасвим је за умесно нашла, да јој кћи сада не треба да пази на правила пристојности, него да слушајући срце своје похита ностељи болнога браниоца свога, Међутим је 1Иарпка брзпм корацпма хитала стану мужевљеву. Био је мрак, када