Зора

146

3 о р а

Јер врло је неутешно кад човек учтшн све саао да престави целу истину, па впдн како читаоцн инак не верују и кажу: ала овај лаже! Човек изгуби вољу за даље излагање пстнне, иарочито да нкад налерно нретера, да би само показао разлику нзмеђу нстине н лажи, Мене често — истина — обузнна такво нскушење, али ме од тога чува моје васпитање. Ми, заиста, треба добро да се чувамо да не претерујемо; то је навнка од које се, после не можемо одучити. Па онда, то је са свим ординарна навика. У старо време, кад су писци и трговчићи били једннн који су претеривали, лежало је нечег са свим лепог и настраног у гласу, да неко има наклоност да излаже просто, гола факта нре прецењујући их но подцењујући их. Данас, пак, нретерује свак. Вештина претеривања данас се и не с-матра за нешто особито у васпитаним нрограмима; теје вештнна постала потреба, неминовно за борбу у животу. Алн ја сам ночео да говорнм о нашем сату! Моја жена била је прва, која је нмала идеју да га куппмо. Били смо на ручку код Буџлајса, а он је баш недавно купио један сат, — „упецао га, тако, у Есексу", — као што он има обпчај називати своје куповнне. Буџлајс унраво сажо и тумара које куд да што „упеца". Он је кадар да застане пред креветом, којн је тежак најмање трп тоне, и да каже: „Јест дивна стварчица; упецао сам је у Холандпји", —- управо као да је тај кревет нашао на путу, на га, кад га нико нпје видио, снотао у кишобран. Буџлајс је само говорио о том сату. Сат је био један од онн добрпх сатова старе моде, у „дедин-формату". Био је впсок осам стопа, и усађен у изрезано храстово ностоље; шеталица је нмала дј т 6 ок , зврчан н свечан глас. То је бпло врло згодно за разговоре после јела, и давало је собн неко кућње достојанство. Ми смо се разговарели о том сатуиБуџлајс рече, да он волн звук његове лагане н озбнљне шеталице, па кад сва у кући полеже и смири се, а он остане сам норед тог сата, њему се чпни да му место сата говори неки стари мудар при-

јатељ и да жу прнча о старии временима и њпховим погледима, о старож начину живота н 0 старим људима. Тај сат учинио је велики утисак на моју жепу. Кад смо се враћали кући она се била дубоко зажислила, н кад смо се успели до пред наш стан, она рече: — Зашто не бн сжо и ми купплп један такав сат? Рече жи још како јој се чинп, како би с таквим сатом дошао неко у кућу, који бп пазио н чз'вао све нас — мал' те не рече да такав сат желп да види нашу бебу! У Нортамнтну познајем једнога, од кога с времена на време купујем стара посућа. 1Бему се обратим и с-ад. Он ми одмах одговори, да он има управо оно што ја желнм. (Тако он мени увек одговори, и ја сам, у том погледу, особите среће). Каже, да је то нраво чудо од старости п од сата; опнсао га је до поједнности и послао ми фотографпсата. Пита: да ли да га пошаље ? Према оннсима и фотографпјн чинпло ми се да је баш то што тражиж, иодговорих: „Да богме, пошљи га одмах". После три дана лупп неко на вратпма. Како се обично лупа, или куца на вратима, то сам знао али не, хоћу да се држнм ствари. Девојка ми рече да су напољу неки људи, којп желе да говоре са множ, и ја пзађох. То су били амали, и кад сам погледао фрахт, видех да су донели мој сат, и рекох; „0, ја, донесите га овамо". Онп одговорише да јако сажаљевају, алн да је бан! то тешкоћа, која пх је без њега довела мени. Нису жогли да га узнесу. Сиђох с њижа доле, п пошто сам се на другож спрату згњечио. нриснех до неке сандучпне, у којој је, но мом мишљењу, морала битп транспортирана из Египта „Клеопатрина игла". Ракоше ми да је то мој сат! Дозвах једног ковача, ковач донесе једну полугу, узесмо још два помагача и нас петоро легосмо на рад. После по сата успесмо да раскујемо сандучину и да извадимо сат.