Зора

САТОВИ

147

За тим се поче трчати уз степенице, вући, викати, на радост осталих укућана. Нанослетку га извукосмо срећно горе, састависмо га и метнусмо у један угао у трапезарији. У почетку је показивао особиту наклоност да нада на људе, који су поред њега нролазпли, али пошто смо га богато оковали и ушрафовали у зидове, постигосмо да човек без оиасностн може с њим бити у једној соби. За тим, ношто сам испревезивао ране, које ми је он задао, одох да легнен. У поноћп пробуди ме жена сва усплахирена да ми каже, да .је сат избио 13.. и да она мислп, да ће неко у кућн морати умрети. Одговорих јој, да не знам поздраво ко ће изгубити живот, алп да се треба надати, да ће то бити суседов пас. Жена рече, да њу обузпма слутња, да ће то бити наше дете, бпла је савршено неутешна и заспала је плачућн. Сутра дан пође мп за руком да је убеднм да се морала забројатп, и она се разведри. Кад, ал истог дана по подне сат опет изби 13 Њена се слутња обнови, п она је баш бнла уверена, да ће прво умрети наше дете, а да ће она ускоро за тим остати несрећна удовица без деце. Покушах да шалама разбијем ту сумњу, алн учиннх само горе, јер жена иостаде зловољна. Рече, како она види да и ја мислим исто као и она, али само се нретварам због ње, алн она ће гледати да сноси све што је снађе. У стварн она се љутила на Буџлајса. Те ноћп сат онет пзби 13., и жена с резигнацијом рече : — То ће умретп сирота тетка Марија. У осталом рече, да би била срећна да тај сат нисмо нпкад ни добпли, и да се чуди, ако се ја икад пзлечнм од моје луде маније да купујем којекакве старудије, Сутра дан сат изби у размацима четири пута 13., н то је разведри. Јер, рече она, ако

свп заједно морамо умрети, онда баш толнко п не марн. Сигурно ће завладати нека грозннца или каква прилепчива болест, која ће нас све однети у гроб. И то учинн да јој срцу одлакне. Сат је продужавао н даље, кад год је хтео, избијати трннаест, п тако поби сву нашу родбину, све пријатеље, па пређе на суседе. Чптаве месеце, и дан и ноћ, избијао је тринест, и нама та његова убиства посташе са свим равнодушна, јер по њему на неколико миља у околу ннје више било живе дз г ше. Па опда се то. напослетку, досади п њему, п даде се на пзбијање 39 и 49. За сад мује омиљенн број 39, али по једном дневно избије и 49. Алн више од 49 не избија никад. Зашто? То, ето, не знам — ннкако нисам то могао докучити, — али тако је! Чудна стварка ова старудија! Мислио сам ја и на то да се некако он испита н н да се дотера, али сам то напусгио, све ми се чини због тога што сам га заволео због његовог коменднјања с временом. Како сад ствари стоје, он пма врло мало респекта према времену. Изгледа, да баш нажерно бежи од времена. У г / 2 3 сата он има обнчај да избије његовнх 39, а после 20 мннута он избпје 1. Ко зна, можда баш хоће да покаже како презнре свога мајстора и газду. Каже се: „Нико није јунак пред својим собаром". Можда је и камено озбпљно време само једно бедно н ништавио створење у очпма овог свога старог служитеља? Можда је овај сат после столетног куцања сам видео како је ситно то време, које се нашим очима нрнчнња тако велико? Да неће сат, нзбијајући своје 39 и 49, да каже: Ба, познајем ја тебе, време, ма како да се тп приказујеш као божанство н страх. Шта си ти друго до фантом. сан, као и мп остали? И још мање. јер ти нролазиш, За то га се не бојте, о ви бесмртнн људп! Време је само сенка света на поваћу вечности! " Св. М. Ј.