Зора

130

3 О Р А

Избраник

Д ^лонула Арабија, у песку усијану

Ватрене сноси дане, и пламен сунца јарког Изворе попп живе, а жедна земља клону, Ко ратник прострељени, иод сводом ока жарког. На девп умореној избеглн лута Јуда, Усалим оком тражп палмовог хлада сени, Ал нигде једног листа, песак се шири свуда, А над њим шатор плавп своди се зажарени. Камила малаксала на врели песак клече, II бедну зарп главу и склопп очи боне, Безумни Јуда тада у гневном срцу рече: „Проклество Небу, Земљи п Тебп Вечитоме!" II гле, у томе часу пред њпме зажубори, Сред песка завејана раз .ш се свеже врело II ветрпћ раздрагани кроз палме залахори, Весело Јуда прену и диже мрачно чело. Уз жубор бистрог врела звонце се јасно чује, И звуци разлежу се од фруле и кавала, Он иође смелим ходом, где овп звуци брује, А душа жпвну с нова, од жеђи малаксала. Ал гле, пред њпме ко лп пзнпче у том часу? Наслоњен на палицу мртвачки костур стоји, Костури од камила около њега пасу, А Самрт-пастир шклоца и бело стадо броји. И ;| п К11.1,Г'Ц Јуда стаде, и срце охолога Затрепта као листак, са голе, сухе гране, Тог који хулу меће на Бога истинога, Немо су посматрале, гледале, дупље тамне. „Приступи!" — пастир рече — „овде су живе воде, За оне који Бога у тешкој судби куде, Јер то су стазе, које у моје царство воде, Безумни Јудо, нека проклество шеби буде!"