Зора

152

з о Р А

Лице му пуно, здраво, око јасно пдаво, бистро. Нема зуба, па због тога шушљета. Коса му 1е дуга и ретка. Старад је дремао блажено. Кад ме је чуо подиже главу, и погледа ме бистро испитујући . . . „Баћушко Димитрије Родионовићу, ја сам тај п тај, донео сам вам поздрав од вашег сина Тимофеја и његове жене Вјере Ивановне. „Од ког сина?" „Тимофеја Дмитријевића" „То је тај, што је у Казану професор?" „Тај" „Изволите с.ести. Дуњо, донесп брзо столиду , „Изволте сести ближе мени. Јел по вољи дигара ?" Повуче к себи мали сто, што је стајао пред столицом. На њему је била кутија цигара, машине, и звонце. „Не могу се дуго задржавати, баћушко „пзвошчнк" на мене чека." А зашто сте га оставили да на вас чека ? Док од мене одете, бићете му рубљу дужни. Зашто пак мало не штедите? „Погодио сам га да ме вози, а не да чека.? А то ми се од вас не допада ! кад у кућу Димитрија Родионовића дође гост, тај се тако брзо из ње не удали. Дуњо! изађи напоље па реци „извошчику" нек иде куд му је воља. господин неће с њим даље поћи. „ПочекајДун>о,на понеси извошчикуновце" „Колико му шаљете?" „Рубљу." „Трндесат копјејки!" рече старац. Погодио сам с њиме за два пута рубљу. Ал он вас неће натраг одвести. „То није његова кривица што сам погодао то дугујем." „Ја му за оба пута неби више дао него 40 конјејки. „Лопов краде вас, дерикожа!" „Е баћушко, а који не дере само кад добије прилику." „То је истипа. А за што сте ме посјетили?"

„За то да вам испоручим поздрав од вашег сина Тимофеја" „А Тпмофеја! он је професор у Казану. није ли нстина?" „Тако" „Па шта ради Тпмофеј Дмитријевић?" „Недавно се вратио са пута по словенским земљама." „Како живи мој Тимофеј ? Увек је био добро дете." „Врло му добро пде." „Нисте опазпли у њих беду?" „Напротив изобиље и срећу!" „Јел ожењен?" „ Јест." „А зар ме његова жена не поздравља?" „Па рекао сам већ, да вас је и његова жена Вјера Ивановна поздравила." „Добро, добро, ја сам мало забораван. А шта ради ваша жена?" „Нисам ожењен," „Глуни — а што се не жените?" „ А тако! Ђаво бп га знао! Можда и за то што ме нн једна неће." „Треба ви да хоћете! запамтнте што ћу вам рећп: Ко хоће да је нормално жив, мора се оженити. Ако још нпсте заљубљени, нека још боље, можете се п сад заљубити ако нисте слепи. Кад бпх само боље ноге имао ја бп вас оженио, за недељу дана били бп ожењени. Али ноге ме не служе. Тако сам здрав, весео, свет Божијп ме весели. људе волим, нрија ми јело и ниће — ах, ја сам вам тако сретан. тако блажен. да би трчао. летео — али крила немам ноге су ко од олова, та столица и тај стол, је мој цео свет. Даље него што може рука довитнти, нема за мене света, Из које сте губерније?" „Ннсам Рус, ја сам Чех." „Је ли можно? Чехе ја волим. Непрестано сам се спремао да одем, да видим земљу Хуситову, спремо се и спремо — а шта сад? До земље ческе ннко ме неће однети, ал у гробље ће ме однети." „Али идиге, баћушка, ко би на вашем месту говорио о гробу! 'Га сами сте малочас причалп, како сте здрави, с-ретни и спокојни."