Зора

БАЋУПЈКА

153

,,А. здрав, сиокојан н срећан отићн ћу нред Господа! — Него Дуно, Дуно! Што већ ниси донеда то вцно, зар ти нисам зиповедно?" „Баћушка није нншта заповедпо." „Тако? онда сам заборавио, а требала си ме сама сетитн, илн донети без нитања." „Нисам знала." „Донеси боцу внна и две чагае. Све се мора таквим женскима зановедити." Налио је две чаше. „У ваше здравље!" „И у ваше, Димитрије Родионовићу!" „А за што не пијете више? Зашто тако срчете ко мува? Мислите ваљда да хоћу да вас отрујен? ево видите да нећу." Изннјо је до дна, а ја за њим. Хтео се поново напити, узе у руке иразну чашу принесе је устма, пошто је заборавио налити. „А што ми нисте усули вина у чашу?" „Како могу ја — стран човек" „Какав стран човек! Гост није стран човек! Мио гост је дражн од брата. Гост у кући, Бог у кући. Гост има права али и дужности. Ви сте млађи, па се морате старати да чаше не усану. Сипајте сам. не стндите се ко невеста, а недајте се нн служити од старда! Имајте поштовања спрам старца! Е видим ја да и ви радо нијете! У ваше здравље! „И у ваше!" „И у Тимофеово!" „И у здравље Вјере Иванове !" „Ко је то?" „Же'на Тимофејева." „А у чије здравље још ?" „У здравље свих добрих људи." „Не тако брзо, у здравље ваше жене!" „Нисам ожењен." „Ви нисте ожењенн? Глупи! А зашто?" „Е тако, баћушко: мислим, кад је Бог свемогућп, да је у његовој моћи иослатп ми жену, која би волела, била добра и штедљива а т. д. „Много од Бога захтевате. А шта, кад ућете у башту па видите да вам јабуке п кругаке

до уста висе, ако пе узаберете хоћете л чекати да вам воће у уста иадне ? 0 тн љењиггнно — па то да је Чех! А кажу да су Чеси највреднији народ славенски. Памтите што ћу вам рећи: Бог је рекао, да човеку не приличи самовање, Ко хоће да је нормално жив, мора се оженити. Не мора се одма од љубави топити ко масло на сунцу, јер за брачни живот нужне су добре очи и озбиљне мисли. Кад приспете кући. одмах да сте ми се оженили. Па пншите мп о том. А Тимофеј лепо жнви?" „Прекрасно" „Кад ће нам доћи у госте? Има ли леп стан? Како живи са женом?" „Цео дан се љубе." „Ух, ух! Ко би то реко! Но томе се од њега неби надао!" А и вн сте зацело ирофесор ?" „Не. ја сам списатељ п журналиста," „А то мн је мило! Журналистама у здравље морамо опет пите! Снпајте! Испите до дна! — Видпте како сам себичан. сам себн нијем у здравље. Та н ја сам био журналнста. Годнне 60 сам издавао новине „Хришћански син". Имали смо прве године 3.000 претилатника, друге 2.000, а треће 1.000. па смо морали нрестатн, То је био слаб лист, јелте?" „Незнам" „Није. Упозоравали смо у њемучнтаоце, на разне недостатке у духовннштву и енархнји, па су нас прогласили за лнберале и забранили свештенству наш лист." „И наш је лист либералан" „Па може излазити?" „Не само да излази, него му је и „егзистенција" свешћу милог народа осигурана, „Нек живи ваш лист! Сипајте поново!" Куцнулп смо се. „Видите, како се животу радујем! Мпслите ли да ми је вазда тако било ? 0 не! Млоге беде и неногоде сам нреживео, али онда сам био јак човек којн се нпчега није нлашио. А сад ми је Бог мнлостнвн дао таку милост, да се у мом дугом веку у чнну свештеничком. после бојева н непогода које су ме у жнвоту сретале, 4