Зора

160

СИМО МАТАВУ.Љ СВРШЕТАК.

ш. Хајдемо даље, наставимо аналнзу иишчевих недостатака, и ако нам се хвала намеће свакијем кораком сама. Тако хоће овај наш критичареки занат; занат, као што се види, врло неблагодаран и врло педантан. Критика има дакле да замјери Матавуљу и његово грпјешење протпв најмарске економије, рецимо јасније, против унутрашње симетрије својпх приповједака. Оне нам се често виде као дивне зграде, које је архитекат њихов до неке впсине тврдо и солидно подигао, па свеодједном наставио зидање старијем опекама, или, још горе, послије другога или трећега ката, прекрио здање шеваром. Гдјегод нам његово причање пружа овај други призор. Док се дпвимо солидно.ј грађи и краснијем иронордијама темељних зидова, не можемо да се довољно ишчудимо настраном размјештају унутрашних проеторија; често иута налазимо кујињу тамо, гдје би морао бити салон, а трпезарија заузимље мјесто собе за спавање. Оно су, истина, одаје еве махом дивно насликане, а покућанство пробрано (Спмоје у томе мајстор); ама. бадава, размјештај просторија одаје у инжиниру човјека ... раеијана. Наиуштајући метафорски говор, морам рећи, е управ у очи упада, како писац често губи из впда главну мисао, главна лица својих прича, те на први план меће особе, које би имале тек друго мјесто заузимати, и обратно; а то се код њега догађа, и са инциденталним сценама, које се кашто преко м.јере развлаче, на штету главнога факта и економије цпјелога причања. Један фрапантан примјер о томе имамо у прииовијеци Ново оружје, којој је предмет узет из ратничког живота херцеговачке раје, и која је, иначе, као огледало племенског карактера .једног дијела српскога

народа, без поговора, прекрасна. Ну, иогледамо ли јој на унутрашње пропорције, наћи ћемо да је карактер оца Серавпма Сточевића, наетојника манастира душког, у њој апсорбовао сва друга лица, док оно што је, према натпиеу приче, требало да је у њој мали Тадија, јунак на „новом оружју (књпзи), као што је Серавим био јунак на пушци и ханџару, долази тек прп свршетку, пошто смо се дуго наслушали (а, ваља признати, не без задовољства) мудрих и јуначких подвига Серавимових. Али гд|е је тај технички размјер још и више повријеђен, то је у приповпјеци Љубав није шала ни у Ребеснњу , за коју је писац, као у накнаду за неједнаку обраду, разних момената у њој, смиелио и парче заплета. Догађај се ове приче збива у Ребесињу, селу новске крајине, а јунаци су јој узети из трговачког сталежа у приморју. Дво.је младих Ребесињаца, Раде Шпроковић и Станпца Мргудова, завољеше једно друго још из раног дјетињетва. И родите .Ђи су им се донекла ли.јепо пазили, али ее одједном, ради трговачке утакмице, грдно заваде, тако да еада посташе најљући крвницп. Но узалуд се они труде да и дјецу своју, помоћу сплетака, међу собом заваде; ништа пм не помаже: дјеца неће за то ни да чују, но све једнако чезну једно за другим. Док се најзад Станичпн отац, „скоројевић" Мргуд, ријеши да своју ћерку — Шнроковићима за инад — уда за другога момка. II збиља, што смисли то п започе, али му поеао не испаде ље за руком! Д.јеца су се потајно договорила, а у очи саме свадба нестане напрасно цуре из очинеког дома. Штаје? шта није? Раде п Станица побјегоше преко Херцеговпне у Дубровник, а одатле право ... у Америку.