Зора

СИМО МАТАВУЉ

161

Као што се видп, гатка, на којој се радња оснива, није никаква новост. II дртги су прије Матавуља овај псти мотив обрађипали, а, да оста.те и не спомињемо, великп Шекенир у својој трагедији Ромео и ЈулиЈа; ну, поред свега тога, Матавуљ је опет успио да на том старом романтичком каневасу (несрећна љубав двоје младих срдаца у опр.једи са мржњом завађрних родптеља) извезе врло интересантну причу, но која бн много интересантнија била, да се писац иоле нодухватио да разне дјелове у њој прама стожерној мислп разради и да главнијем фигурама већег маха н рел>ефа да, као што га је, обратно, дао фигурама споредним. И заиста, докнамје до ситнице развио карактере Мргудов и Станков, дотле су карактери двоје љубавника тек обрпсанп п, што се управ не да појмптп, они ее кроза цијелу причу никад и не састају, као да ее у ци.јелој ствари не ради о њпховој незадржљивој љубави, већ о занатској суревњивости њихових родптеља. Сувишно је напомињати колико је драматскога ефекта тијем одузето приповијеци, која се на крају (без пкакве нужде) утиче још п ономе бјежању . . . у Америку, као да отмица не спада од старине у обпчаје српског сеоског народа, и као да не шћаше бптп довол>но да се бјегунцп склоне и преноће гдје у околпци, па да се њиховп „страшнп' 1 родитељи одмах укроте и умилостиве! Понављам: менп изгледа као да Матавуљ нема стрпљења да се у својнм прпчама на главним особама заустави, па да их лагано п пажљпво развије и умјетнпчки дотјера, већ бих рекао, као да је њему најпрече да протури етнографску грађу, коју је наумио у сво.јој причи употребити, па макар која била особа, ко.ју ће срећа запасти да ту грађу колнортише. Кад је у том погледу своју врећу истресао, онда је њему понајчешће довољно неколико потеза, па се одмах жури крају. Та је журба, не треба доказпвати, нашкодила умјетничкој

љепоти и јединству многе Матавуљеве приповијетке. Да остале не помињем (а немам их све ни ири руцп, нити су ми, ваљда, све познате). навешћу још само приче: Сврзимаптија, Преображења и Два имењака, које су. више мање, све у томсмислу оскудне. Друго је сада питање, је ли та етнографска грађа сама но себи примамљива, и може ли јој бити мјеста у причању. Што се мене тиче, ја мислим у опће да може, а донекле и мора; у Матавуљевом случају пак поготово. Али се, сдруге стране, не да порећи да у приповијецп факта и лица треба да се групишу око једног главног, стожерног догађаја. Без тога приповијетка нема, нптп може пмати оног- јединства, које се поставља као главни увјет за сваки саставак ове врсте. Јер треба разликовати приповијетка од романа. .У приповијеци се обично причу један догађај, који не трпи да се непотребним дигресијама читаочева пажња од њега одвраћа; у роману се, напротив, редовно прича један живот, или неколико знаменитих момената из тога живота; па док је у првом случају потребита највећа збијеност, у другоме се, без велике штете за јединство радње, може кашто причати и малко насумце, без обзира на строгу армонију дјелова са цјелином. Напошљетку, и живот је само низ по.јава, које нцјесу свагда међу собом у непосредпој вези, него им се често трагови губе и опет надовезују по самовољи случаја. Узмемо ли добро на ум ову битну разлику, објасниће нам се одмах зашто је Матавуљу, према његовом темпераменту, много срећније за руком испала шира приповијетка, дајбуди роман, кад ее у Еакоњи Фра-Брни нодухватио да нам оцрта елику католичког манастпра у далматинском загорју, еа свим карактерним особинама далматинског фратра икавца. Ја, до душе, не мислим да је тачно оно што је, у својој лијепој оцјени овога дјела, казао у „Љетопису" Матпце Српске*)

*) Види број 175, „ЈБетописа".