Зора

162

3 О Р А

мој пријатељ Милнн Савпћ, наше: да је нлагијат нрироде и људске нарави иетовјетан са умјетношћу, и да је, ирема томе, згољно подражавање ирироде и човјека поеао у ком би требало да се вјежбају сви писци; али то добро знам (и у томе сам потпуно сагласан са Савићем), да је такав плагијат пошљедња цијељ свијех радова Матавул.евих, који не ствара особе и ситуације причања ради, него обично прича и слика ради оеоба и ситуација, што их је у животу уочио. У томе, како сам у почетку казао, лежи његова снага, али, по моме схватању, и његова слабост. Умјетност, ма како се о њој мислило, не може да буде простаимитација природе. „ Једино страшћу ирожете и коннемплативне душе, вели Хумболт, знају да тумаче како вал>а природу." Ирави ум.јетник саздаје оно што је уочио, баш зато, што је умјетник; али његово дјело није проста имитација него трансформација, дотјеравање природе према своме обрасцу унутрашњем. С тога се ја Матавуљу највише дивим онда, кад га видим да као умјетник-творац своју грађу савлађује, кад из његова дјела проговара његово ја, израз његове душе, што је за мене много пнтересније од онога што се обично сматра реалним животом, а што је најчешће само љуска тога живота. IV. А такав је умјетник-творац понекад знао бити и Симо Матавуљ. Он је то био нада све у оним својим окраћим сликама из живота црногорског (Свеша освеша, Како се Латинче оженило, Иокајан гријех, Сшошинар и т. %.) у којима се обично развија један цигли, једноставно смишљен и красно изведен факат, којему је ефекат с тога неизбјежан. Тинови су у тијем сликама живо нацртани, природни, па опет зато орпгинални, те читаоца подсјећају на оне тучне медаље у крупном рељефу на којима се салици истичу највећом прецпзношћу и очевидношћу. Те су кратке приче

нашој читалачкој публици одвећ добро познате, а да је потреба. да им овдје излажем иредмете и истичем цијену. У њима је Матавуљ најбоље покнзао ону своју прирођену вјештину, у којој је свога старог мајстора Љубишу далеко надмашио, бива: како сд дијалог води и како се два лица у додир стављају, а да би се пред читаоцем што видније истицала и на њега дјеловала самијем чаром свога говора. Али има још нешто, са шта бих ја Матавуља, поред свих његовпх техничких мана, дпгао, као умјетника, изнад свијех данашњијех нриповједача српскијех, а то је његово познавање. не само српског националног карактера, него и људске нрироде у опште. Он ту природу познаје не само као природни филозоф и опсерватор, који је у животу сам своје опаске чинио, него и као учен п начитан Србпн. који је о људској сфинги много и из туђијех књпга дознао. Том је образовању пишчевом много допринијело познавање модерних језика и литература, особито народа латинског еоја, у првом реду Фраицуза, у којих је Матавуљ често узајмљивао тоциљ, да на њему наоштри свој књижевнички алат. Нећу порицат: можда је песимистички правац Золе и Мопасана, и оно њихово смишљено занемарнвање унутрашње нсихологи.је на корист детаљног оииса живинских нагона човјекових; можда је тај прећеранинатуралистички правац на српског приповједача у неку руку и непово.нно дјеловао; али, у накнаду зато, колико ли је занатских тајана Матавул> од њих научио, особито што се тиче бистрине у причању и мајсторије у сликању лица и амбијената! Пријатељи претежно психолошких студија (а у ове спадам некао и ја) рећи ће можда: е па то није баш тако мучна ствар, кад су лица и ситуације онако једноставне, као што су обично Матавуљеве! Сјем тога, он од својих особа показује само вањску страну, њихова дјела и покрете! — Но није баш тако, како се мисли. Стварати здраве п жилаве људе,