Зора

БЕАТРИЦА ДАНТОВА И ЛАУРА ПЕТРАРХИНА

165

зШи Ш18епа1 е(; рег(1псеге 111 з1:аШт ГеИс1гаЉ"*). Да би успио у овоме, он је узео на себе улогу реформатора и учитеља, коме је дужност, да нолравља друштво и да му покаже пут срећнијег живота, као рефлекс идеала божанствене љубави и савршенства, закојим одавно чезне душа пјесникова, он је нашао надземно биће, помоћу којег његова душа оживљује љубав хришћанску и сада Беатрица, при свој својој нластичној рељефности вјештачког сликања, постаје символички лик, који нзрађује бујна фантазија пјесника мистика богослова, што посматра свијет кроз прпзму мистичко-богословских ногледа. У „Стпа сотесНа" загробне области трију царстава: т&гпо, риг^а^опо е1 рагасИзо сачињавају велико надприродно здање, кроз које Данте фантастички путује уз пратњу свог омиљеног Виргилија, којег сматра као хрпшћанског пророка. Описује нам успут стање душа, које срета; али га кроз пакао нодузнмље ужасна језа и страх, те се држи добро за Виргилија: ,,1и <1исо, (.и 81§-иоге е! Ш таеећ'о 11110"; пење се мало но мало до обласги, из које нрозире. у највише тајне вјере и открића, примиче се рају, гдје га срета „скшпа ћеа(;а е 1зе11а' : , која сједи до божанствене Дјеве, а од њене љепоте Данте бн чнсто пао у несвнјест: „о 8р1епс1ог сИ У1Уа 1исе есегпа" (о јарки блијеску вјечне свјетлости). У овом путовању Данте, уз црте из својег сопственог жнвота, уплпјеће догађаје из исторпје Италије, износн богословске н полптичке погледе у алегорији, слика нам унутрашњег човјека, а тпм хоће да покаже истину својих црквено-нолитичких погледа. Обратимо се сада Петрархи и његовој дами срца. Идеал љубавп његове то је „МаЛоппа Б/аига", то „чудо благостп, право сунце, звијезда љепоте, која ме води к небу лаким правим путем". Он је првн пут виђе у цркви св. Кларе и тако га занесе, да се сам чуди, како може спољашња љепота да на њ' учинн тако силни, заносни, чарајући утисак. Спазп јој очп нспод

*) Покренути оне, којп живе у овом животу из стања невољног и превести их у стање среће.

њене копрене и у својим сонетима, који су, с малим изнимком, окићени њеним именом, сравњује их са звнјездама, које ласкаво Трепећу; помиње њену заплетену жуту косу, која јој се низ плећи просула; уноређује њене румене образе са бијелпм н црвеним тек убратим цвијећем. које цвати у златном суду и т. д. И у шетњу је често сретао: гдје-кад би му се умилно осмјехнула, гдје-кад и проговорила ријеч и у томе је сва спољашња псторија његове љубави, која се продужавала преко 20 година, Таквнм начином није љубав Петрархова просто платонска, створена уображењем; Доппа Еаига не прелезн у сферу идеалносгн, као Лоппа ^епШе Дантова. Петрархова је љубав права, фактична, реална, земаљска љубав, испуњена обпчним радостпма и невољама, али на жалост,.. несрећна. — Лаура је удата за другим, те је и љубав Петрархова сва без наде: бори се са собом; оће да је заборави, да се од ње удаљи, плаче, жали се на самог себе, на судбину своју „1о 80п ип сН (|ие! сће Г рјарпег .§-шуа" (ја сам један од оних, коме су сузе утјеха) ове ријечн најбоље нам карактеришу тон и садржај свију сонета. у којпма он опјевава своју Лауру, одакле избија нрава елегика. Ако сада сравнимо Беатрицу и Лауру, опазићемо идеју врло различиту: Беатрица је, истина, лпце исторпјско, али ипак ие пружа она Данту .Ђубави овђе на земљи, не радује га; — она је снмво.тички лик, који слика машта италијанског генпја, мадона италијанског вјештака. Беатрица је небеско биће, помоћу којег нам пјесник слпка онај духовни универзум, који се преставља погледу мистика богослова. Она је женскнња, апотеоза љубави пјесникове и символички нацрт оних узвишених особина, које нам даје религија. — Све нам је то Данте изнио у живој слици с музикалним језиком, који му је вас 1егга пта, а све нанизано у најсавршенијој архитектурној симетрији. Петрархпна је љубав обична, земаљска љубав, испуњена обичним смртним радостима и невољама, Лаура на свагда остаје жена, а сва њена савршенства чаробне љепоте, која доводе пјесника до усхићења, то су савршенства обичне